Reprezentacija Srbije izgubila je prvi duel druge faze Svetskog prvenstva od Italije rezultatom 76:78. U nedelju nas očekuje utakmica sa Dominikanom, za prolazak dalje, i još uvek moguće, prvo mesto.
BOL BOLUJEM
Beograd i olimpijske kvalifikacije bile su bolne zbog potpune nemoći i ubedljivog poraza. Prag je, čini se i verovatno jeste, izazvao veću količinu pesimizma i duševne patnje, jer smo realno rečeno, bili glavni favoriti, ne samo u tom meču, nego i na čitavom turniru. Današnji okršaj sa Italijanima i krajnji epilog, isti kao prethodna dva puta, povezao je obe evropske prestonice. Iako završen u dalekoj Manili, zapravo bio nastavak ili čak kulminiranje višegodišnjeg problema taktičke i psihičke pripreme važnih utakmica, “na jednu loptu.”
Okej, šta smo znali pred meč? Da nam ne leže ni igrački ni ljudski, da nisu u šuterskoj formi i da će samim tim proraditi protiv nas. Ali, nemojmo se sakrivati iza floskula i etiketa “italijanskih crnih mačaka presvučenih u najlon plave dresove.” Istina je da smo sami sebe ranili, a potom i ubili. Možemo da pričamo o poslednjem napadu i prilici koja nam se jednostavno pružila. Međutim, mi smo sredinom treće četvrtine imali +16, karakterno delovali vrlo stabilno i rezultatski sasvim blizu pobede. Nakon trojke Nikole Jovića za pomenutu najveću prednost, selektor je izveo čitavu petorku, a Azuri, umesto da pokleknu, vratili su se, sa ne računajući naša dva slobodna pacanja, vezanih 15 poena.
Hteli da prihvatimo tu konstataciju ili ne, glavni krivac je isključivo postavka srpske klupe. Trenutna generacija italijanskih košarkaša je šuterski izrazito potentna, verovatno jedna od najtalentovanijih. Krenuli su muški, što se kaže, sa belom tehnikom i galenterijom, ali smo mi taj nalet odbili čvrstinom i upornošću. Onog momenta kada je prevashodno Bogdanović krenuo da se raspucava trojkama, upali smo u slepu ulicu. Ruke Pešićevih zamisli postale su vezane, a svest o prednosti i važnosti duela se izgubila.
NEMA NAMA SNA
Da li je neko od košarkaša izuzev pomenutog Bogdana mogao da preuzme odgovornost nekih akcija? To je već stvar hipoteze i pretpostavki, mada smo i od selektora na tajm – aut – u smo čuli ideju da se ide preko kapitena.
Zaista verujem da je atmosfera i dalje dobra, da poverenje vlada i nada tinja. Došla je kiša i provala oblaka za Bogdanovića, ali takvo stanje nije smelo za čitav tim. Naročito ukoliko pogledamo semafor petnaestak minuta pre kraja…
Česti komentari idu i u pravcu poslednjeg napada. Svakako da je moglo bolje, brže i odlučnije. Stefan i Nikola Jović bili su neodlučni i nespremni da pritisnu gas i odu do koša. Ipak, ako je to najveći problem, a ne desetina drugih, lošijih i celokupno gledano, značajnih napada, onda svakome na analizu i mišljenje.
Da ne bude samo drvlje i kamenje o napadu, timska odbrana je takođe zafalila. Veći period meča komunicirali smo dobro u situacijama preuzimanja i čovek na čoveka. Šta se promenilo u četvrtoj deonici, zna samo Simone Fontekio. Momak je odigrao tako školski i pismeno, ne uvek rezonski, ali sa samopouzdanjem trofejnog i vanserijskog igrača.
Mi nismo pokušavali da ga udvajamo, a on je skoro svaku izolaciju rešio košem. Nisu to bili nimalo laki pokušaji, ali je on individualno pokazao svoju vrednost. Kada nije imao prostor za uputiti šut, usled skupljanja, ostajao je sam saigrač, za nas kobni, Luka Severini, da postigne trojku iz ćoška i doda so na veoma otvorenu ranu.
