U vreme kada reprezentativni dres izgleda nije privilegija kao što je bio nekad, vredno je podsetiti se košarkaša kome je prilika da predstavlja svoju zemlju na velikom takmičenju jedna od najdražih uspomena u životu.

– Taj osećaj ne može da zameni ništa. Meni to traje i dalje, i ostaje u sećanju. Prošlo je mnogo vremena, ali ostaje mi u glavi kao da mi je sada uručen poziv. Svi su bili u neverici, cela porodica se radovala. Moj otac ima tradiciju, da kada se dese takve stvari, da pripremi jedno prasence, tako je bilo i tada.

Priseća se Stefan Birčević u intervjuu za Meridian sport svakog detalja iz tog dana kada je stigao poziv koji će zauvek pamtiti.

– Ni tada se taj osećaj nije promenio. Bio sam 2016. godine na širem spisku, ali sam otpao. Međutim, Bjelici je NBA zabranio da igra, a Mačvan je polomio prst dan pred okupljanje, šutirao je loptu sa klincem i polomio prst. Onda se desila scena koju neću nikada zaboraviti. Ovo nisam nikada pričao. Bio sam kod kuće, šišao travu, zezao se ono moje, a tad je bilo okupljanje. Kad ono – negde oko 12 sati popodne, zvoni meni telefon i piše Nebojša Ilić. Javljam se, a on mi kaže: „Birča, gde si ti na okupljanju?“ Ja u neverici, znam da sam otpao sa spiska. Neša nakon toga objašnjava: „Na spisku si, čoveče, treba da budeš ovde. Dođi ovde, Sale je rekao da mu trebaš. Ja sam trebao da ti javim dan ranije, ali nisam. Ti kaži da sam ti javio, da si zakasnio jer si bio na lekarskim pregledima. Ovde ima mnogo novinara, nemoj da se brukamo, da ne ispadne da ti nismo javili“. Ništa, posle tog razgovora sa Nešom, spakovao sam se i za sat vremena sam bio u Beogradu. Jedan ranac sam poneo i odmah krenuo. Od toga da nisam na spisku, pa do toga da igram u prvoj petorci na kvalifikacionom turniru, a kasnije i na Olimpijskim igrama.