Reprezentacija Srbije poražena je u finalu od Nemačke rezultatom 83:77. Sa upravo završenog Svetskog prvenstva, pored brojnih emocija i uspomena, naša selekcija poneće i srebrnu medalju, prvo odličje sa velikog turnira nakon Eurobasketa i Istanbula 2017. godine.
HVALA VAM.
Postoje tako momenti, često potkrepljeni sportskim događajima, pod kojima reči nisu potrebne.
Dovoljno je pogledati face ljudi i njihove oči koje mnogo toga otkrivaju i govore. Više od svake floskule i teške misli. U prethodne dve nedelje rasli smo sa momcima u plavim i belim dresovima. Onim bojama za koje se lepio rezultat i trofeji. Disali smo istim plućima i sanjali iste snove. Bili jedno kada je sport prerastao u pitanje života i smrti i sudbina učinila da iz te igre vremena i strepnje izađemo kao pobednici. Ne samo u četvrtfinalu i polufinalu, iako su dueli i trijumfi protiv Litvanije i Kanade zauvek upisani u anale i ukucani u zidove srpske košarke.
Savladali smo predrasude pred početak turnira, a ne zna im se broj. Prvo uvek aktuelna tema izostanaka. Potom nejasnoće oko sastava, sa takođe po mantri, puno upitnika i dilema, kako za selektora, tako i za igrače. Konferencija za štampu gde su glavni činioci novinarskih izjava momci čija imena nisu na spisku. Odlazak na Mundobasket sa etiketom otpisanih koji se ni jednog trenutka nisu dali otpisati. Start turnira i povreda, u najblažem smislu, odnosno tragedija u bukvalnom i pravom, koja je zadesila Borišu Simanića i sve svedoke naterala na preispitivanje. Zatim, poraz od Italije, na sličan, ako ne i gori način u odnosu na prethodne susrete i skroz narušena, pored već psihičke, rezultatska pozadina reprezentacije.
Međutim, činilo se da igrači mogu da se uzdignu i uhvate željenu zvezdu sreće i pravde. Lako je posle bitke biti general. Ipak, u vazduhu se osećalo da imaju veći motiv za igru i poseban razlog za koga da se bore. Svaki minut utakmica protiv Dominikane, Litvanije, Kanade i Nemačke bio je jedan otkucaj srca. Ono jeste na kraju napuklo, ali i pored toga, itekako ponosno.
IZA JE SRBIJA.
Momci se danas nisu ni oznojili, a Ognjen Dobrić, verni i poslušni vojnik srpskog nacionalnog bataljona morao je da napusti teren zbog izvrnutog zgloba. Kadar nevere na Ognjenovom licu ispratili smo i mi, obični smrtnici. Da li zbog još jedne prepreke ili same činjenice da je finale, borba za zlato, počelo u takvom duhu. Selektor je u izlaganju, nakon duela izašao sa informacijom da se Bogdan žalio na virozu, a Milutinov vukao povredu. Bilo kako bilo, razloga za divljenje i poštovanje ima na pretek, kao i povoda za žal, što je sasvim logično kada se izgubi meč sa titulu Svetskog šampiona. Toliko malo je falilo da taj status vratimo na dobro poznato mesto.
Ipak, mora se reći da je Srbija poslednju medalju – srebrnu, osvojila pre šest godina. Tada smo u prestonici Turske takođe pokazali karakter u situaciji vrlo skromnog igračkog kadra. Kako je rekao jednom Duško Savanović: “Hrabrost je pitanje stila u momentu tvoje nemoći.” Upravo tako, sa, neki bi rekli tankim igračkim, ali izvanrednim ljudskim kvalitetima, ponovljen je Istanbul, nažalost ne i Manila iz 1978. Ponovljen i vraćen doživljaj reprezentativnog dresa u punom sjaju. Neće biti neophodno da naša deca uče na primeru stranih košarkaša i bude se u četiri ujutru da upijaju NBA majstorije.
Jedan Aleksa Avramović sa energijom i željom dostojnog reprezentativca najbolji je uzor omladini i nada odraslima. Ova zemlja još uvek ima dovoljno bedema da je sačuvaju i odbrane. Tvrđava se rušila, padala i gubila važne cigle, ali su istorija i ponos njenih graditelja jači od svake ofanzive.
Selektor se nije oglavašao po pitanju ostanka na klupi, mada potrebe za pričom o tome nije bilo. Fokus se sveo na igrače i njihov uspeh. Što se tiče Pešića, treba biti iskren i izneti i drugu stranu srebrne medalje. Kritike sa kojima se suočavao tokom prošlogodišnjeg Eurobasketa, opravdano zbog krajnjeg ishoda, pred i tokom ovog Mundobasketa, utihnule su u danima za nama.
Smešno je što se sve vreme radilo o istom čoveku. Prednosti i nedostaci su još uvek tu – u njemu. Nosio ih je kako je znao i umeo. Deo je konačnog rezultata, podijuma i odličja koji ćemo poneti u Beograd. Da li će u prestonici, popularni “Kari” otplesati svoj poslednji ples, saznaćemo uskoro. Kako god, neka pesma po dolasku bude i njemu posvećena. Zaslužio je.
Nemci šampionat završavaju bez poraza i to jeste podatak za svako poštovanje. U vrlo tesnoj i nezgodnoj grupi sa Australijom, Finskom i Japanom nisu poklekli, a zatim demonstrirali silu tokom ukrštanja, pobedama nad Slovenijom i Gruzijom. Letonija, Sjedinjene Države i Srbija upotpunili su celokupan utisak zaslužene titule i nastavka niza sjajnih dostignuća generacije predvođene Šruderom i braćom Vagner. Širina sastava pokazala se presudnom u finalu. Taktički Gordon Herbert postavio je odlično meč, prepustio stvari Francu i Denisu i naredio ostalima da rade za njih, u oba pravca.
Sudijski kriterijum nije predstavljao mrlju Fibine organizacije samo u duelu za zlato, iako bi baš tu ono moralo najmanje da se komentariše. Neznanje, nesposobnost i ponekad preterana naklonjonost više određenoj ličnosti nego čitavom timu, sada su već alarmantni signali. Sledeće prvenstvo je u Kataru, pa možemo samo da mislimo i pretpostavimo, šta nas sve čeka u dalekoj i sportom, naročito košarkom prepoznatljivom državi.
Startnu petorku Mundobasketa čine Denis Šruder, MVP prvenstva i najefikasniji u finalnoj utakmici. Bogdan Bogdanović, kapiten i nosilac srpske reprezentacije. Šej Gildžs Alegzander, osvajač trećeg mesta sa Kadanom, te Entoni Edvards i Luka Dončić, koji sa Filipina nose poklone porodici, ali ne u zlatu, srebru ili bronzi.
Naredni korak za naše košarkaše su Olimpijske igre u gradu svetlosti sledeće godine. Plasman je obezbeđen što nije za zanemarivanje, ako pogledamo kakve su nam glavobolje pravile kvalifikacije u prošlosti.
