Pre par dana završeno je Svetsko prvenstvo u košarci, gde je naša zemlja ostvarila ogroman uspeh. Orlovi su stigli do finala, gde su nažalost poraženi od reprezentacije Nemačke, te su se u Srbiju vratili sa srebrom oko vrata.

Najbolji medju jednakima bio je kapiten Bogdan Bogdanović, koji je izabran i u idealnu petorku turnira. Medjutim, osim ogromnog uspeha i velikog zajedništva i borbe koju je pokazao svako ko nas je predstavljao na ovom prvenstvu, najveće simpatije je ovoga puta pridobio Aleksa Avramović.

Aleksa je svojom sjajnom energijom, kako na terenu, tako i van njega podigao na noge i izmamio osmeh svakom Srbinu i navijacu nase reprezentacije. Uspeo je čak i da ujedini pristalice Partizana i Crvene zvezde, pa sa sigurnošću možemo reći da ne postoji “Delija” koji nije zavoleo Avramovića tokom ovog takmičenja.

Aleksin zadatak bili su oni “prljavi” poslovi, čuvanje najboljeg protivničkog igrača, najboljih napadača na svetu. I naravno, Aleksa je u tome uspeo. Ulazio je u igru svaki put sa ogromnom dozom strasti, želje i energije, ali nista manje aktivan nije bio ni kada je sa klupe bodrio saigrače. Promena ritma utakmice kada Aleksa uđe je nešto neverovatno, nešto što retko koji igrač ume. Sa tim se jednostavno rodiš, to ne može da se nauči. Mislim da svi treba da budemo ponosni što je baš takav igrač član naše reprezentacije.

Grizao je, vukao kada niko drugi nije imao snage, plakao. Zaslužio je da ustanemo kada pričamo o njemu. Pokazao je ko su Srbi i kakav karakter imaju. Pokazao je da mi diktiramo tempo i da ne može sa nama da igra ko kako hoće. Dao je primer mlađim generacijama kako se bori za grb, pokazao je da je dres reprezentacije stvarno sveti dres i da nosi određenu težinu. Postao je idol deci i sigurno da je danas baš zbog njega, na terenima duplo više dece nego pre ovog prvenstva. Zbog Alekse i svih ostalih momaka, mnogo dečaka i devojčica počeće da trenira košarku, sanjati doček na balkonu sa medaljom oko vrata. Baš kao što su naši reprezentativci to sanjali kada su bili klinci.

Ako zbog nečega ne smemo da tugujemo, to je zbog njih, koji su ostavili poslednje atome snage, volje i želje kako bi učinili svoju naciju ponosnom. I naravno, u tome su i uspeli. Možda nije bilo suđeno da ovog puta osvoje zlatnu medalju, ali upravo oni su naše zlato, naš ponos.

Ako je Aleksin dar od Boga da ukrade loptu, nama je on podario da sa ponosom možemo da imitiramo Željka Obradovića i sada već čuveni uzvik: Aleksaaaaaa!