Sada i definitivno, najboljeg srpskog tenisera ćemo gledati na njegovom najomiljenijem turniru, oporavio se na vreme da nastupi na Vimbldonu, mada sa oprezom kaže da čeka kako će reagovati na mečeve u tri seta.
– Posle onoga što se dogodilo u četvrtoj rundi Rolan Garosa, doneo sam odluku da se operišem, bio sam pod velikim znakom pitanja za Vimbldon. Vodio sam duge razgovore sa sportistima koji su bili u sličnim situacijama, kao Tejlor Fric pre tri godine – i on se povredio na Rolan Garosu, a 21 dan kasnije je igrao na Vimbldonu. Sten Vavrinka, Lindzi Von, svi su oni podelili svoja iskustva sa mnom. To mi je dalo veru i optimizam da rehabilitaciju radim na pravi način i da imam dobre šanse da igram Vimbldon ako koleno bude reagovalo kako treba, što je naravno uvek nepredvidivo. Došao sam ovde u nedelju. Sedam dana treninga, dobrih sedam dana, poslednja tri, četiri dana su bili veoma intenzivni: poeni, setovi sa Sinerom, Tijafoom, Medvedevom, Rusuvorijem, danas sa Runeom. Mnogo situacija na terenu gde je koleno testirano do maksimuma, promene pravca itd. Dosad je odgovorilo kako treba, što je sjajan znak za moje učešće na Vimbldonu. Predamnom još nekoliko dana, igram u utorak. Dobro se osećam, a imaću i više informacija kada budem video kako će koleno reagovati na meč na tri dobijena seta. Zasad je sve pozitivno.
Dok se čekala odluka, bilo je mnogo onih koji su izneli stav da neće rizikovati pred Olimpijske igre, pa mu je to pitanje i postavljeno…
– To je veoma pošteno pitanje na koje nemam odgovor, da budem iskren. I moja supruga me je pitala isto, znate? To je normalno. Imam 37 godina, možda želim manje da rizikujem i da se spremim za Olimpijske igre. Iz te perspektive, nemam odgovor, ali imam nešto što se može opisati kao strah od propuštanja grend slem turnira dok još mogu da igram, dok sam još aktivan i na ovom nivou. Zapravo, ne bih to nazvao strahom od propuštanja, već pre neverovatnom željom za nadmetanjem.
U međuvremenu Novak Đoković se pojavio kao navijač u Nemačkoj gde je na Evropskom prvenstvu pružio podršku fudbalskoj reprezentaciji,
– Stvarno se trudim da promovišem zajedništvo u srpskom sportu, svih sportista. Trudim se da se svima nađem, što se kaže, da budem na raspolaganju za bilo kakvu vrstu razgovora, podele iskustva… Volim da delim sopstvena iskustva, bolje je tako reći, nego da savetujem, jer svako ima svoj put i ima razlike među sportovima. S druge strane, iako su sportovi različiti, imaju mnogo dodirnih tačaka – psihološki aspekt, zatim predstavljanje svoje zemlje na velikim takmičenjima… Ja sam se naježio kada sam izašao na teren i video onoliko naših ljudi na tribinama, kada je zasvirala himna, kada su svi u glas zapevali da odzvanja stadion od 70.000 ljudi. To je nešto što mi u tenisu ne možemo da doživimo u toj meri, ali dobro mi je poznat osećaj kada treba da predstavljaš zemlju – tenzija, očekivanja, emocije… Nažalost, rezultat nije bio povoljan, navijali smo… Imao sam dozvolu i čast da budem na terenu kada su završavali zagrevanje, da ih motivišem, ali ceo svet igra fudbal, neke reprezentacije su se razvile. Imamo reprezentaciju sa mnogo fantastičnih igrača, ali nije se pogodilo tako da dožive uspeh na Evropskom prvenstvu. Bili su na Evropskom prvenstvu posle 24 godina. Kada je fudbal – i košarka, naravno, ali posebno kada je fudbal – svi se dignemo na noge, budemo preuzbuđeni i onda nema sredine: ili smo mnogo srećni ili smo jako razočarani i sve po spisku svakome.
