Evropska košarka je i dalje sudar stilova, Partizan možda ima novi tim, ali se Željko Obradović vratio starim postulatima. Sigurno da će iskusni trener i od ove grupe igrača znati da napravi napadački potentnu, međutim, sa takozvanom seksi košarkom i pokušajima da se zaliči na NBA timove je izvesno gotovo.
Prošla sezona je za Partizan ništa manje nego brodolom. I taj sastav crno-belih je imao kvalitet za nešto više, u jednom kraćem periodu ga je i pokazao, ipak, konačni utisci su da sve što se desilo treba što pre zaboraviti.
Ne samo zaboraviti, nego i okrenuti novi list. Donešena je hrabra odluka da se tim raspusti i novi napravi skoro od nule. Obradović se sa Zoranom Savićem i upravom prionuo na posao, pa iako je rano iznositi nekakve utiske i prognoze na duže staze, opšta je ocena da se navijačima sviđa ono što su videli do sada.
U više navrata Obradović je isticao kako igrači koji dođu u Partizan imaju priliku za iskustvo kakvo se nigde drugde ne nudi. Iz njegovih kasnijih izjava da se naslutiti da dobar deo onih koji su bili tu ranije nije baš u potpunosti shvatio šta je to što je imao, baš zato novi tim je selektiran na drugačiji način.
Od dolaska u crno-beli deo Beograda u izjavama novajlija mogli smo da čitamo kako je privilegija raditi sa Obradovićem i imati podršku ovakvih navijača, i utisak je da to nisu bile floskule, već da ti momci zaista znaju gde su. Shodno viđenom na utakmicama protiv AEK-a i Pariza, utisak je ojačao!
Ko voli paralele sa istorijskim prilikama, pogotovo iz antičkog doba, može da povuče istu sa usponom Makedonije pod Filipom, ili barem početnim stanjem. Novi vladar antičke Makedonije imao je mnogo neprijatelja i malo toga da im se suprotstavi – posedovao je resurse, ne i strukturu.
Rešenje za uspon i državni restart bila je falanga. Ljudski potencijal organizovan u formaciju u kojoj su njihova snaga, srčanost i fokus uz pravo vođstvo morali da rezultiraju uspešnim probojem kroz nedaće, ucrtavanjem nekog novog puta.
Novi Partizan jeste falanga, podseća na drugi i treći mandat Duška Vujoševića. U svakom posedu crno-beli plene koncentracijom, bilo da se radi o pokrivanju u odbrani ili odlukama u napadu.
Nema ispadanja, pogubne rotacije su smanjene na minimum, saigrači pokrivaju bok i leđa jedni drugima. Napadi nisu stihijski, školski su, raznovrsni, soliranje je svedeno na minimum. Traži se ekstra pas, bolja pozicija, sve onako kako je genijalni um sa klupe zacrtao. Koliko je ovaj tim kvalitetan, a uz to i šuterski potentan, videćemo – pristup je tu, baš onakav kao u vreme kada su Partizanove utakmice postale esencija evropske košarke u principu.
Makedonska falanga je azijske konjice pobeđivala defanzivom, u odnosu na falange grčkih polisa bila je ofanzivno moćnija. Rimske legije su ih nadmašile pokretljivošću onda kada je nastupilo neko novo doba. Obradovićeva crno-bela falanga pretenduje da povuče paralelu sa samo dvema od tri pomenute stavke.
