U novijoj eri Intera može se reći da je Lautaro Martinez postao zaštitni znak kluba koji se malo izdvojio u italijanskom fudbalu.
,,Kada počnete da pobeđujete, ne želite da prestanete. Zato što znate koliko je sjajan osećaj biti nagrađen za naporan rad. I želim da prenesem taj mentalitet. Imao sam sreću da osvojim Svetsko prvenstvo. I mislio sam da posle toga nema ništa više. Ali, ima još mnogo toga.”
Ove sezoone kapiten Neroazura nije ubojit na način na koji smo navikli. U intervju za Korijere dela Sera to delimično objašnjava i promenom načina igre.
,,Ja sam napadač. Živim za golove. Ali takođe morate da analizirate celu partiju koju igrač igra. A poslednjih nekoliko meseci igram dalje od šesnaesterca zato što volim da pomognem timu da se popne na tron. To je nešto što sam dodao svojoj igri i osećam se dobro zbog toga.”
Prošla sezona je bila fantastična. Toliko da su mnogi rekli da je Lautaro taj koji je zaslužio Zlatnu loptu.
,,Mislim da sam imao najbolju godinu. Ne samo zato što sam bio najbolji strelac Kopa Amerike i Serije A, već i zbog načina na koji sam igrao. Ali timski trofeji imaju drugačiju težinu.”
Postoji mišljenje u delu fudbalske javnosti da je Simone Inzagi potcenjen trener, uprkos svemu što je uradio sa Interom.
,,Po mom mišljenju, da. Njegova tajna je u tome što ponekad i dalje razmišlja kao fudbaler. Dakle, on nas veoma dobro razume i doživljava stvari na način na koji mi to činimo. Za mene, ja sam dvostruko srećan. Zato što je bio napadač, pa mi daje mentalnu slobodu i ostavlja me sa osmehom. Te stvari su veoma pozitivne. Naučio sam dosta toga i pod Konteom i zahvaljujem mu se kao i Inzagiju.“
Argentinac se prisetio ranih dana koji su ga oblikovali. Lautaro s ove pozicije vraća uspomene porodičnih teškoća, kao i momenta kad je u Boki Juniors precrtan.
,,Moji roditelji su radili cele godine da bi nešto omogući meni i mom bratu. Prošli smo kroz teška vremena, nismo mogli da platimo kiriju. To su stvari koje ostaju sa vama. Kada sam bio mali, dolazio sam iz škole i nalazio spreman ručak, a majka je bila van kuće po ceo dan. Oduvek sam imao san da postanem fudbaler. Izbacili su me iz Boke Juniors zbog tehničkih kvaliteta i hteo sam da prestanem da igram, a onda je stigao poziv iz Rasinga. Moji roditelji su želeli da mi ostvare san, toliko da su bolest mog brata, sa kojim sam veoma blizak, skrivali od mene. Na sreću, sada je sve rešeno.”
