Duejn Vašington, američki košarkaš Partizana, prešao je put koji bi mnogi nazvali posebnim, jedinstvenim i teško ponovljivim. Njegova priča u crno-belom dresu nije bila klasična – daleko od toga. Od trenutka kada je stigao u Beograd, preko neočekivanog povratka u Šarlot kako bi odigrao još jednu utakmicu u NBA ligi, pa sve do raskida ugovora sa Partizanom, koji je ubrzo obnovljen, Vašington je prošao kroz izazove koji su ga oblikovali i dodatno motivisali.
U tih nekoliko meseci, kako sam kaže, morao je da uči strpljenje, da obuzda energiju i da čeka svoju priliku. Ali sve to mu se vratilo, jer sada, dok iz srca Beograda širi priču o Partizanu, jasno je koliko ga je sve to iskustvo promenilo i obogatilo.
„To je nekakav podsetnik da nastavim da radim, da nikada ne stajem. Mala motivacija,“ rekao je Vašington za Meridian sport, govoreći o svojoj tetovaži na vratu. „Jednu od njih sam dodao u Beogradu.“
O tome, kao i o svom iskustvu u Srbiji, govorio je sa vidljivom zahvalnošću.
„Osećam kao da me Bog doveo ovde, u Srbiju. Tamo odakle ja dolazim, tetovaže su i neka vrsta terapije. Sve imaju posebno značenje i trebalo bi mi mnogo vremena da prođem kroz sve njih. Ali, bilo je kul doživeti to i ovde.“
Njegova prilagodba Partizanu i životu u Beogradu nije bila jednostavna, ali Vašington sada uživa u svemu što ga okružuje, posebno u podršci navijača.
„Sve je dobro, jedinstveno. Nikada pre nisam doživeo ništa slično. Moji saigrači su veliki razlog zašto sam bio u mogućnosti da ostanem na dobrom putu. Veruju mi, kao što i treneri imaju poverenja u mene. Na tome sam veoma zahvalan,“ istakao je.
Poseban akcenat stavio je na navijače.
„Imam priliku da igram pred Grobarima, a to je nešto neverovatno. To su najbolji navijači na svetu. Bukvalno na svetu. Nikada pre nisam doživeo ništa slično. Kao što i mnogi nisu.“
Njegov dolazak u Srbiju i iskustvo igranja za Partizan ostavili su snažan utisak i na njegovu porodicu, uključujući i slavnog ujaka Derika Fišera.
„Sve ovo je veoma posebno, potpuno drugačije. Oni su to gledali na snimcima, neke hajlajtse i tako te stvari. Oduševljeni su. Rekao sam im da to što gledaju nije ništa u odnosu na ono što se dešava, da ukoliko to ne osete lično, nikada neće moći da razumeju. Rekao sam im da dođu… Nadam se da će zaista uspeti da dođu. Recimo, ukoliko se plasiramo u plej-of Evrolige.“
Plej-of je, kako sam kaže, velika želja.
„Definitivno. Imamo još mnogo toga ispred nas. Iza nas je ostao dosta turbulentan period, kao da smo sebi iskopali rupu u ranoj fazi sezone. Ali, i dalje smo na mestu sa kojeg nam se otvaraju razne mogućnosti, i dalje imamo šansu. Što je dovoljno. Sada je potrebno da gledamo samo na prvu sledeću utakmicu koja je pred nama.“
Dok se osvrće na svoj put, Vašington ne krije da je prošao kroz izazovne trenutke, uključujući i povrede.
„Šta da se nisam povredio? Šta da nisam imao tu operaciju u najboljim godinama? Uvek je neki ‘šta da sam ili nisam’ momenat kod svakoga. Operacija mi je pomogla, operisao sam oba kuka… Neke druge su me vraćale nekoliko koraka unazad. Ali – šta da se nisu desile?“
Sada, međutim, ne razmišlja o prošlosti niti previše planira budućnost.
„Uvek mi je bilo važno da ostanem pozitivan. Zato se uvek držim sadašnjosti i razmišljam kako postoji razlog zašto sam tu gde jesam i zahvalan sam na tome.“
Dok čuje aplauze navijača, dok diže atmosferu u dvorani i peva sa Grobarima, jasno je da je Duejn Vašington pronašao svoje mesto – u Partizanu, Beogradu, i srcima crno-belih navijača.
