Nije strano što je Andrea Trinkijeri pristao da trenira PAOK od naredne sezone, poznat po tome što za mnogo toga ima petlju. Različite zemlje, ali iste boje koje vrsnog stručnjaka teraju da vezuje za prošlost. U intervjuu za Backdoor Podcast prisetio se godine u kojoj je preuzeo Partizan. Kasnije sve obustavljeno, početak sličan trenutnom.
“To je nešto drugačije, jer trenutno tamo ima malo ili nimalo toga. Nema ničega osim istorijskog imena i polovine grada koja vibrira čistom strašću. Poslednje pobedničke i konkurentne godine PAOK-a na najvišem nivou bile su krajem devedesetih. Veoma je slično, uz neke suštinske razlike, onome kada sam otišao u Beograd: 2018. godine Partizan je bio radioaktivan, niko nije želeo da ga dotakne“
Biće zanimljivo prevashodno leto pred nama, potom i sezona za PAOK. Naoružan iskustvom stiže u Solun, neophodno je strpljenja da Trinkijeri ostvari zacrtano.
“Ono što meni daje dodatnu energiju jeste treniranje na mestu gde postoji strast: ako je moj posao da uzmem igrača i podignem ga na viši nivo, mnogo je lakše biti veoma zahtevan kada te pokreću strast i ljubav navijača. Trener od svojih igrača traži ulaganje vremena, žrtvu i trud. Lakše je kada te svakodnevno prepoznaju, kada odeš na kafu i kažu ti: ‘Sjajna utakmica juče.’ Kada te ignorišu, bez obzira na to da li igraš dobro ili loše, pomisliš: ‘Je**te, danas će me trener opet smarati.’ Po meni, to je multiplikator energije i motivacije. Ne postoji ništa osim vlasnika“.
