FudbalSrbijaVESTI DANA

Dečaci podignute kragne i levonogi dešnjaci amanet velikog šampiona

Pre manje od 48 sati svet je dobio novog fudbalskog prvaka i ispratio velikog šampiona. Oba događaja na svoj način podsetila su nas šta je suština fudbala i sporta uopšte, na kratko veliki deo planete bio je ujedinjen u zajedništvu osećanja različite vrste.

Živimo, nažalost, u vremenu kada su i tragedije, nesreće, pa i nečija smrt, deo modernog informacionog sveta, po tabloidskom principu svakog čuda tri dana dosta. U slučaju preranog odlaska Siniše Mihajlovića to je, srećom, u velikoj meri izostalo. Ogroman broj ljudi istinski je potresla vest da je legendarni as izgubio bitku sa opakom bolešću, uz retke izuzetke (njima na čast), dostojanstveno su se oprostili od čoveka koji je svojim životom i sportskom karijerom ostavio neizbrisiv trag.

Smrt je neprovjerena glasina, kaže Emir Kusturica, šta god bilo deo našeg intimnog verovanja, bili religiozni ili ne, činjenica je da moramo da se nosimo s njom kao nezaobilaznim delom postojanja, između ostalog i sa prihvatanjem. Završna scena jednog poznatog filma, dva nova poznanika razgovaraju o zajedničkom, nedavno preminulom. Ispričaj mi kako je preminuo. Ne, reći ću ti kako je živeo. Sportska i opšta biografija Siniše Mihajlovića je dobro poznata, namera ovog teksta nije da to ponavlja već da u trenutku kada nas je njegov odlazak naterao da se zagledamo u sebe, osolobodimo bar na kratko plitkih emocija i afekata, te ujedinimo trezveni u izrazima onih dubljih, podseti kako je to činio i za života.

Autor ovog teksta rođen je pred raspad bivše Jugoslavije, detinjstvo i ranu mladost proveo je u onoj manjoj, zajedničkoj državi. U mom gradu fudbal je bio bez konkurencije broj jedan, iz prostog razloga što je mogao da se igra uvek i svuda. Igrališta i sale su za klince te generacije bili luksuz, u suprotnosti sa time koliko se za igru živelo. Sneg, blato, kiša, nisu bili prepreka da se igra, otprilike kao ni nedostatak terena. Dovoljno je naći četiri kamena (ponekad dva ili tri u zavisnosti od toga da li je na prostoru na kome se igra postojalo zgodno postavljeno drvo, bandera ili lampion koji bi mogli da posluže kao stativa), i lopta može da se kotrlja. Kada se ne igra, fudbal se gleda, Kalčo kao prioritet, večiti rivali, ali pre svega i na prvom mestu – reprezentacija.

Naravno da smo se i tada delili na zvezdaše i partizanovce, prepirali oko Stankovića, Kežmana, Ognjenovića ili Ilića, svakako da nam je bilo više stalo kad možemo da malo da peckamo drugare kada je junak državnog tima sadašnji ili bivši fudbaler našeg tabora, s jednom razlikom. Reprezentacija je tada bila faktor zajedništva koje se preliva na klupsko rivalstvo umesto obrnuto.

Bez želje da se ovo pretvori u priču iz kategorije ,,u naše vreme je bilo bolje“, cilj je učiti iz svakog perioda. Ovaj o kome govorimo bio je karakterističan generaciji klinaca zbog izostanka polarizacije koja je prerasla u zabrinjavajuću sociološki pojavu u poslednjih deceniju i po. Gledajući s ove distance kada nacionalni tim (nije ograničeno na fudbal) biva zvezdaški ili grobarski dok mu ide dobro pa se naprasno poistovećuje sa suprotnim taborom kad naiđu loša izdanja, love se objave igrača po društvenim mrežama ili pozdravi posle utakmica kao nešto skandalozno ukoliko su akteri nekadašnji članovi večitih rivala, kao daleka prošlost deluje vreme kada su se pažnjom i zadovoljstvom pratile partije naših fudbalera u inostranstvu uz nadu da će od toga profitirati i reprezentacija.

U kom je procentu to bilo zastupljeno na nivou države, teško je reći, ovo je priča o jednoj generaciji klinaca sa jednog geografskog prostora. Ista je prešla put od doživljaja zajedništva do ekstremnih klupskih podela. Asocijacija na ovaj prvi – Siniša Mihajlović. Mogli smo ovih dana da posvedočimo uspomenama koje su evocirane njegovim odlaskom, masi objava u kojoj se tadašnji dečaci, sada odrasli ljudi prisećaju podizanja kragne ili pokušaja dešnjaka da šutiraju levom nogom zbog kralja slobodnih udaraca. Ako se prisetimo još malo, možda nam u sećanje dođe da smo u to vreme podjednako oponašali frizure, odevne detalje, fudbalske poteze ili proslave golova Mijatovića, Stojkovića, Miloševića, Savićevića i ostalih ne kao bivših fudbalera Partizana ili Crvene zvezde već kao NAŠIH.

Da se vratimo na početak, u istom danu fudbalski deo planete bio je poprilično ujedinjen u iskazivanju poštovanja za argentinske fudbalere i navijače ujedinjene u proslavi trofeja koji je simbol nacionalnog zajedništva koje prevazilazi sve podele u inače poprilično podeljenoj zemlji, kao i u odavanju počasti preminulom legendarnom fudbaleru. Možda Sinišin amanet treba da bude podsetnik da smo ovde kratkoročno, vremena je malo da bi ga trošili na nezdrave podele, život je neprocenjiv dar, iskoristimo ga ugledavši se na ljude koji u nama podstiču onu lepšu stranu.

Autor: K.S.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Povezane vesti

Pogledaj takodje..
Close
Back to top button
Admiral Bet