Projekti

Duraković ima snažnu poruku nakon velikog uspeha!

Nema šta u svojoj karijeri ovaj stasiti po rođenju Prijepoljac, a po dugogodišnjem životu Užičanin, rukometaš Admir Duraković nije osvojio. Okitio se sa čak devet odličja sa međunarodnih takmičenja, bio je MVP Svetskog prvenstva gluvih i nagluvih, a sada, iako se pripremaju za Evropsko prvenstvo naredne godine,  već sanja zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Tokiju 2025. godine. Duraković je odnedavno i predsednik Sportskog društva gluvih Užice.

Odvažan, uporan ali strpljiv, Admir je od malena naučio da kroz život korača smelo i uzdignute glave. Nije lako to činiti, posebno kada spadate u krug onih koji imaju problema sa sluhom, ali ako na vreme shvatite da gluvoća nije bolest i  uz to se uklučite u sport, onda život za vas postaje bajka:

Bila je 2000. godina kada sam sa nepunih 13, godina počeo da treniram, zajedno sa nekoliko svojih drugara koji su takođu gluvonemi. Moj prvi gluvi trener bio je legendarni Slobodan Milivojević, i na žalost sada pokojni Dragiša Drobnjak. Prvi čujući treneri bili su mi Radojko Pjević i Joksim Ljubojević Vilma, sa kojima sam i igrao. Tih godina naši gluvonemi rukometaši iz RK Užice, koji su takođe bili članovi reprezentacije, nizali su sjajne rezultate kako na državnim tako i na međunarodnim takmičenjima. Prosto me privukao sjaj tih rezultata, ali moram priznati da je i Dragiša Drobnjak bio jako uporan. Često mi je govorio da treba da počnem da treniram rukomet, i hvala mu zbog toga što je bio uporan – počinje svoju priču Admir Duraković.

Tih godina u rukometnom klubu Užice igrali su rame uz rame, i gluvi i čujući. Dobar spoj donosio je odlične rezultate:

-Tako je, uživali smo poštovanje jedni prema drugima, i nije se pravila nikakva razlika između gluvih i čujućih. Bili smo tim i takvi smo i dan danas. Zaista sam jako ponosan, pre svega na to kakvi smo kao ljudi, a potom i u kakve smo sportiste izrasli – ističe Duraković.

U svojoj bogatoj riznici Admir Duraković ima devet medalja sa međunarodnih takmičenja. Sa Olimpijskih igara gluvih i nagluvih osvojio je dve srebrne i jednu bronzanu, sa Svetskih prvenstva dve bronzane a sa Evropskih zlatnu i tri bronzane medalje:

Najdraža medalja mi je naravno ta zlatna na EP u Beogradu, kada smo zaista učinili našu državu ponosnom. Tada nas je predvodio trenerski tandem Vojislav Malešević i naš Užičanin, Slobodan Milivojević. Na drugom mestu mi je srebrna medalja sa Olimpijskih igara u Tajpeju, na Tajvanu 2009. godine, gde nas je takođe predvodio tandem sa EP u Beogradu. Uprkos tim svim dobrim rezultatima, moram reći da nas država gotovo nikada nije nagradila. Koliko god da mi je krivo zbog toga, ponosan sam na to što postojimo i trajemo, jer volimo rukomet bezrezervno. Ali se nadam da će svako od nas dobiti bar jednu nagradu, eventualno nacionalno priznanje nakon navršenih 40 godina– razočaran je rukometni reprezentativac Srbije.

Na drugoj strani Duraković je pun hvale za svoj grad i Sportski savez Užice:

-Jako sam ponosan na moj grad i drugujem ogromnu zahvalnost gradu Užicu i našem Sportskom savezu na bezrezervnoj podršci prema Sportskom društvu gluvih Užice. Prošle godine imao sam čast da budem proglašen za sportistu godine u kategoriji osoba sa invaliditetom, i to je kruna moje karijere. Nadraži dar za sve  ove godine truda, rada, znaja, krvi, zalaganja, bola i svega što je sastavni deo sporta.

Vrsni rukometaš u svojoj dugogodišnjoj karijeri ima brojna sećanja, ali kaže da ne može izdvojiti najdraže, jer su ona sva, sama po sebi lepa. Ističe da se u reprezentaciji svi ponašaju kao jedna velika porodica i to je tajna dugogodišnjeg osvajanja veličanstvenih odličja. Ali Admir priznaje da ništa od svega toga ne bi bilo da nije imao neizmernu podršku svoje porodice:

Moji najdraži su tu uvek za mene. Oni ustvari sa mnom žive ovaj život koji podrazumeva brojna odsustva zbog treninga, priprema, takmičenja. Znam da im nije lako, ali me razumeju, i uz mene su svim srcem. Zbog toga sam im beskrajno zahvalan. Pored toga moram da se zahvalim i firmi Zlatiborac u kojoj radim već više od jedne decenija, i koja je svih ovih godina bila uz mene, pružala mi podršku, shvativši važnost naših takmičenja.

Na kraju ovaj mladi skromni sportista ima i snažnu poruku za sve:

Kao neko ko je sa svega 13 godina ušao u sport, moram da kažem da je mene sport naučio mnogo čemu i formirao me kao ličnost. Najvažnije je da me je rukomet naučio da nikada ne odustajem koliko god da je teško. Padneš, pa ustaneš, doživiš poraz pa pobedu, i to je život. Zato bih pozvao sve mlade, kao i gluve, i osobe sa drugim vrstama invaliditeta, da se priključe sportu. Jer sport je sve, on nas uči da budemo bolji i kvalitetniji ljudi.  – poručio je na kraju Admir Duraković

Autor: K.S.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Povezane vesti

Back to top button
Admiral Bet