KošarkaSrbijaVESTI DANA

TAJM-AUT: Ne treba nam stranac, ali možda nam treba Panter?

Srpska košarka je u problemu, to sve i da neko želi, ne može više da sakrije. To su na svojoj koži najbolje osetili klubovi, prelilo se i na reprezentaciju, kako mlađe uzraste, tako i seniorsku. Ono kvaliteta što imamo ne možemo više da sakupimo u potpunosti ni kada je do odluke samih igrača, a nažalost izgleda da ide vreme kada će i kvalitet biti diskutabilan. Lista odgovornih za ovakvo stanje je dugačka, klubaštvo koje je zatrovalo region, upliv menadžera, nezajažljive ambicije roditelja, mladi igrači bez adekvatnih saveta, sve to nas je dovelo u ovu poziciju. Da se ona popravi na duže staze poslužićemo se mudrošću dalekog istoka i onoga da je najbolji dan da nešto započneš bio juče, drugi najbolji je danas, pa tako i kad je u pitanju željeno ozdravljenje srpske košarke. Kratkoročno, u srpskoj javnosti se pojavila polemika da li je potrebno posegnuti za nekim strancem sa srpskim pasošem u nacionalnom timu.

Živimo u eri globalizacije i donekle uspešnih pokušaja da se pojam nacionalnog u najmanju ruku redefiniše. U fudbalu je to postalo odavno nešto normalno, imali smo primere rođene braće ili oca i sina koji nastupaju za različite reprezentacije, ili nacionalni tim za koji nastupaju igrači španskog, polljskog, nemačkog, turskog, afričkog ili porekla iz neke od zemalja bivše Jugoslavije. Što se tiče košarke, to je išlo nešto sporijim tempom, do ovog trenutka tome su pogledle ipak mnoge evropske selekcije.

Stanovište jedne grupe zaljubljenika u sport je da se treba voditi modernim pragmatičnim načelima, za druge je nacionalni tim nešto u šta se ne dira, kao oličenje mentaliteta zemlje koju predstavlja. Nema u perspektivi ovih drugih ništa loše. Dok se o pojmu nacionalizma raspravlja kao nečemu užasnom i zastarelom, patriotizmu kao zabludi romantika, ima i onih istinskih kosmopolita koji svet vide onako kako bi videli svoj voćnjak. Bogatstvo u različitosti ukusa, pa kako uživamo u onome što imamo (jabuka, kruška, kajsija…), podjednako i u onome što uvozim (banana, kivi, ananas), tako se voli i parče lepote koju svaki deo sveta daje kao sopstveno i karakteristično.

Opet, fudbal je tu bolji primer, kao ipak najpopularniji. Svetsko prvenstvo je uvek i zauvek će biti praznik svakog ljubitelja sporta, prilika da vidi različite stilove fudbala i nastup kao pravi prikaz onoga najboljeg iz mentaliteta dela sveta koji predstavlja. Klubovi su pak bili prilika za nešto drugo, da vidimo spoj italijanske posvećenosti taktici sa vrelom krvlju Argentinaca, nemački tempo pomešan sa brazilskom magijom, engleski stil i španski uticaj, fizičke predispozicije afričkih a dicsiplinu i tehničku doteranost azijskih fudbalera, i različite kombinacije svega navedenog.

Danas, tih je posebnosti sve manje, nešto duže je košarka bila bastion ovog ,,starog“ pogleda na sport, ipak, nije mogla dugo da odoleva, i tu se upleo američki uticaj kome svaka čast, ali on jednostavno nije ono što mnogi žele da vide, i od tog sudara svetova evropska košarka klizi ka stranputici, uključujući i srpsku.

Logično, neko će reći da je naslov u suprotnosti sa onim što je izrečeno do ovog pasusa, te je napisano protiv stranca u reprezentaciji, međutim, sada je vreme da razmotrimo i drugačiju perspektivu. Košarkaška reprezentacija je na ovom prostoru, u bilo kojoj od tri verzije država, od Jugoslavije, velike, skraćene, do samostalne Srbije, bila svetinja. Tih 12 momaka koje smo slali na velika takmičenja bili su obični ljudi, kao i svi mi, u smislu mana, problema sa kojima su se sočavali kroz život, kulturnog i geografskog ambijenta iz koga su proizašli. Pa opet, bili su posebni jer su noseći tu zastavu, u tom dresu ispoljavali sve one najlepše osobine koje su kroz život i karijeru izbrusili, individualne i timske, iz tog srpskog vrela. Iste su ih vodile do uspeha, zaključno sa balkonom na koji su dolazili kao pobednici. Znali su ti momci šta je profesionalizam, novac, dokazivanje u inostranstvu, ali nisu zaboravljali odakle su i da je reprezentacija nešto više, odraz vrednosti koje se odvajaju od materijalnih.

FOTO: KK Partizan Mozzart Bet

Danas smo u situaciji da treba neko da podseti na te vrednosti. Imamo takve u Bogdanu Bogdanoviću, ranije Milošu Teodosiću, i drugima, ali možda nam je potrebna šok terapija? Kroz istoriju nije bila retkost da se neko ko možda etnički ne pripada srpskom narodu, pojavi kao srpski prijatelj ili čak Srbin po opredeljenju, da ukaže na nešto što možda zaboravljamo ili ne vidimo. Možda je takav neko upravo Kevin Panter? Kapiten Partizana je profesionalac kao i većina drugih, možda čak i veći, ali je pre svega reprezent nekih drugih vrednosti u sportu mimo čistog profesionalizma. Zna se da u Partizanu on prvi dolazi a poslednji odlazi sa treninga, dočekuje nove saigrače kao domaćin u svojoj kući, sve zajedno ih tretira kao vođa i stariji brat, posvećenost košarci mu se meri sa onom Željka Obradovića (ko je bolji da mu objasni šta Srbima znači košarkaška reprezentacija), pa ako je apsolutno pozitivan primer generaciji klinaca sa takvim pristupom na klupskom nivou, zašto nas ne bi ,,prodrmao“ i na reprezentativnom?

Ako bi momak iz Bronksa dobio priliku da igra sa srpskim grbom na dresu, pa na tu čast odgovorio posvećenošću za primer, zahvalnošću za priliku da se pojavi na velikom takmičenju, možda bi takva scena pokrenula sadašnje a motivisala neke nove generacije klinaca rođenih u zemlji koju taj grb simboliše. Tema barem vredna razmišljanja, zar ne? Svetislavu Pešiću, ili nekom drugom ko bi možda uvažio gledište da nam je potreban stranac po zemlji porekla i jednom pasošu, ali domaći po unutrašnjem sklopu, kao oličenje vrednosti kojima težimo.

Autor: K.S.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Povezane vesti

Pogledaj takodje..
Close
Back to top button
Admiral Bet