Projekti

Trenerski posao sa osobama sa invaliditetom je lep i human 

Svi uspesi Nebojše Đurića vezani su za ime njegovog trenera. Bez stručne pomoći Nikole Radovanovića, ništa od sjaja osvojenih medalja ne bi bilo. Ne treba biti veliki psiholog da bi znao da samo dobar odnos između trenera i sportiste može doprineti učinku osvajanja medalji ili obaranju rekorda. Da je to tako, pokazuju i njihovim sedam osvojenih medalja na evropskim i svetskim takmičenjima, kao i svetski rekord u bacanju diska u kategoriji f55. 

Slično poput svojih pulena, i Nikoli Radovanoviću sudbina je dodelila posebnu ulogu. Trenerskim poslom počeo je da se bavi slučajno, tačnije kada je Miloš Zarić, njegov drug, a sada kum, doživeo saobraćajnu nesreću:

-Moj prvi susret sa osobama sa invaliditetom bio je 2007. godine kada je Miloš imao udes. Njegova upornost, želja i hrabrost su za divljenje. Gledao sam ga svakim danom kako izrasta bukvalni iz pepela i imao sam tu sreću da budem uz njega. Te 2011. godine sam mu pomagao na bacačkim treninzima koje je on radio u parku na Pori, a od 2012. godine i na stadionu Radomir Antić u Užicu. U međuvremenu sam završio za operativnog trenera, smer atletika i dobio licencu od Atletskog saveza Srbije. I konačno mogu reći da je moj pravi trenerski početak bio 2014. godine, osnovan je i klub „Pora“, a uz Miloša, Nebojšu i ostale članove kluba, neizmerno sam zavoleo rad sa osobama sa invaliditetom- u jednom dahu priča trener Nikola Radovanović.

Trener Radovanović ističe da kada ljudi postanu osobe sa invaliditetom, većini treba dosta vremena da prihvate promene koje im je život namenio. Nije lako  kada od potpuno zdrave osobe u jednom trenu postanete osoba sa invaliditetom. Zato je važno da se što više njih uključi u sprot:

-Sport je jedan od najboljih načina da se izađe iz lošeg psihičkog stanja izazvanog invaliditetom. Trenizi su ti koji podižu veru i bude nadu da se sve može postići voljom i napornim radom. Iz treninga u trening moja ljubav prema trenerskim pozivom je bila sve veća, jer sam osetio da svojim radom i upornošću mogu dosta da im pomognem u sportskom a i u svakodnevnom životu. Kada je tako, onda i sam sebi pomažem. Rad sa osobama sa invaliditetom je izuzetno težak i zahtevan, a na drugoj strani veoma lep i human. Kao trener moraš im uliti veliko poverenje, jer ti nisi osoba sa invaliditetom, a narvno glavna spona između trenera i sportiste je poverenje- iskren je trener Radovanović.

Lepota trenerskog poziva je u takmičenjima, treninzima, putovanjima. Najlepši su ipak oni kada dođu velika takmičenja i postignu se sjajni rezultati, ali ima i onih koje želite što pre da zaboravite:

-Kada posle napornih priprema i mukotrpnog rada, osvane dan kada je neko veliko takmičenja, a tvoj takmičar na njemu ostvari dobar rezultat, osvoji medalju, baci svetski rekord, e to su one stvari koje se pamte čitav život.  Kao trener osvojio sam sedam medalja sa evropskih i svetskih prvenstava, a vlasnici smo i svetskog rekorda u bacanju disk kategorija f55.  Pored Nebojšinih medalja u isti koš lepih stvari stavljam i svaku Miloševu medalju, Ivaninu i sve klupske medalje koje smo sa dosta njih ostvarili na državnim i balkanskim takmičenjima. Trenuci za zaborav su takmičenja na kojima nisu ispunjeni ciljevi, periodi kada je vaš sportista lošeg zdravlja, a jedan od njih je nastup na POI u Tokiju. Čitavu sezonu smo imali problema sa Nebojšinim zdravljem, i pred sam odlazak u Tokio, obojica smo se zarazili stomačnim virusom. Jedva smo uspeli da uđemo u avion za Japan. 

Poslednjih godina sport je kod osoba sa invaliditetom u svetu je sve više zastupljen, pa je u velikom porastu i u Srbiji. Ipak, mora još mnogo toga da se radi, kako bi OSI bio još zastupljeniji:

-Tačno je da je paraolimpijski sport u velikom porastu, rezultati su dosta skočili u odnosu na period kada smo tek počinjali sa paraatletikom. Konkurencija je u svim kategorijama i disciplinama sve jača i jača. Ali da bi bio još zastupljeniji mora dosta toga da se uradi. Zato je u našem klubu jedan od glavnih ciljeva da što više ljudi uključimo u parasport. Na taj način želimo da ih iz kuća i lošeg psihičkog stanja uvedemo u društvo i doprinesemo njihovom bogatijem životu. Kroz AK Pora prošlo je dosta osoba, sa svim vrstama invaliditeta, iz dosta delova Srbije. Da bi ih što više uključili, moramo da im prilagodimo adekvatan smeštaj, što je trenutno najteže izvodljivo. Oni sada imaju uslove koji nisu postojali kada je Miloš počinjao svoj sportsku karijeru, imaju opremu, sprave, bacališta na otvorenom, zatvorenom, trenere koji brinu o njima, dva do tri puta idu na pripreme godišnje. Dobro i kvalitetno radimo u klubu i zato verujem da ćemo uskoro imati i neka nova imena, poput Miloša i Nebojše- 

Planovi za naredni period su brojni, ali su sve misli usmerene na Svetsko prvenstvo u Koebeu, polovinom maja 2024. godine, kada Nebojša Đurić juri kvota za Paraolimpijske igre u Parizu:

-Nadamo se da će Đuka uspeti da ostvari plasman koji će mu otvoriti put za Pariz, a potom i da novi takmičar u klubu Tijana Čekarevac, kao i Đorđe Đurđević odu na klasifikaciju i dobiju kategoriju. Jedan od planova je i da se napiše projekat i kupi bicikla za novu disciplinu i kategoriju T72. To su trke osoba sa raznim oboljenjima i cerebralnom paralizom. Biciklu smo pronašli u Švedskoj i krajem zime, ukoliko budemo uspeli da ozbezbedimo sredstva, odlazimo da je kupimo. To nam je izuzetno važno jer ćemo još novih ljudi uključiti u parasport i unaprediti ga- rekao je na kraju razgovora trener Nikola Radovanović. 

Autor: K.S.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Povezane vesti

Back to top button
Admiral Bet