Željko Obradović, najuspešniji evropski košarkaški trener, bio je gost emisije na TV “Arena Sport” gde je govorio o brojnim temama, od svojih trenerskih početaka do metodologije rada. Iako je njegova karijera dobro poznata javnosti, razgovor je otkrio i manje poznate aspekte njegovog pristupa vođenju tima i odnosa sa igračima.
U razgovoru sa Slavenom Bilićem, hrvatskim fudbalskim trenerom, Obradović je istakao da su mu međuljudski odnosi u ekipi važniji od surovog profesionalizma. Kao povod za ovu temu spomenuo je stav Nemanje Vidića, koji zastupa suprotno mišljenje.
„U surovi profesionalizam ne verujem, Vidića mnogo volim, mislim da je fantastičnu karijeru imao. On ima iskustvo i neke razloge zbog kog je to pričao, ali ja u to ne verujem. Mislim da smo mi pre svega ljudi nego profesionalci i da je to poverenje između nas nešto što je preduslov da bi se napravila hemija u timu i da bismo svi mogli da funkcionišemo“, rekao je Obradović.
Govorio je i o trenutnim izazovima trenerskog posla, ističući da su solidarnost i zajedništvo ključni u radu.
„Kada se završi utakmica u Evroligi, ja sam verovatno poslednji koji izlazi iz kancelarije, uvek. Postoji hiljadu i jedan razlog, porazgovaram sa svima, imam konferenciju za štampu… Nikada se nije desilo da smo izgubili neku bitnu utakmicu, a da svi mi treneri nismo ostali zajedno. Ostajemo i pričamo, to su ti trenuci kada smo svi zajedno, znaju da mi je teško, ja znam da je njima isto. Pomažemo jedni drugima, bez toga ne možemo.“
Obradović je otvoreno govorio i o svojim metodama rada i odnosu sa igračima, posebno o tome kako ih motiviše i na koji način podstiče razvoj tima.
„Ja se često tokom utakmice naljutim na igrače i pomoćne trenere, to je taj trenutak, posle znaju da je završeno, ali ponovim dvadeset puta jednu stvar, a 21. se ona ponovo radi, onda moram da odreagujem ili oni (igrači) da odreaguju. Slobodno mi recite, pogrešio si, ili naravno da si u pravu, šta je problem. Ko je čovek koji ne greši, takav ne postoji.“
O svojoj filozofiji u radu i životu istakao je da mu je vera u ljude jedna od osnovnih vrednosti.
„Ja sam filantrop, ja volim ljude i verujem ljudima. Ako je tako verujem i njima. Naravno da poverenje dovodi ponekad do toga da se razočaraš, ne samo u trenerskom poslu, nego u životu. Ne mogu ja tebe da promenim jer sam možda tri puta udario glavom u zid, ne mogu, nastavljam da volim ljude i voleću.“
Govorio je i o važnosti motivacije igrača koji nisu stalno u prvom planu, naglašavajući da svaki član tima mora osećati da je važan.
„To je razgovor na dnevnom nivou i moraju svi od prvog dana da osete da su važni. Imamo 15 igrača u rosteru, svake sedmice su dvojica-trojica van tima zbog povreda, bolesti i tako dalje. Kad jedan preskoči utakmicu, drugi mora da uskoči. E, iskoristi šansu, pa kada iskoristiš, onda možda ovaj što je iskočio, neće više biti u prvoj petorci, bićeš ti. Nisam ja naivan da nekoga ko igra dobro, da ga vadim iz igre.“
Jedna od tema bila je i način na koji motiviše najbolje igrače da na treninzima rade i ponavljaju jednostavne, ali važne stvari.
„To jeste problem, jer oni koji su najbolji, najbolji su jer brzo shvataju i znaju da te stvari ne ponavljamo zbog njih, nego zbog drugih. Ali, i njima napraviš neki trik, pa pozoveš da odigraju napad koji ne postoji. Trik je da pokažeš i njima da i najbolji greše. Automatizmi su ključ, kad imaš automatizam, onda je to to.“
Kao primer razlika među igračima, ispričao je zanimljivu anegdotu iz perioda dok je trenirao Fenerbahče.
„Ekpe Judo je bio najlenji na treninzima, niko nije mogao da ga gleda očima, ni saigrači, ni stručni štab. Ali, pretvarao se u zver na utakmici. Njemu je bilo dovoljno jednom da se kaže šta se igra. Čudo! A na treningu lenj, lenj, lenj. Kada se podbaci lopta i igra pet na pet, to je drugi čovek. Ali, je l’ me to dovodi do cilja? Pa, uzmi to od njega. Različitost je čudo“, zaključio je Obradović.
