Alen Smailagić se sa posebnom emocijom vraća u Beograd, grad u kojem je nosio dres Partizana i doživeo neke od najintenzivnijih trenutaka svoje dosadašnje karijere. Iako danas dolazi kao protivnik, najpre kao bivši igrač Žalgirisa, a sada kao košarkaš bolonjskog Virtusa, veza između njega i crno-belih nije prekinuta. Naprotiv, ona je i dalje snažna, gotovo neraskidiva, jer su uspomene na Partizan, navijače i atmosferu u Areni i dalje duboko prisutne.
Navijačka pesma koja je nekada nosila Partizan ka Fajnal foru danas se peva nekim drugim igračima, ali Smailagić priznaje da, kada je na parketu, ima osećaj kao da je i dalje namenjena njemu. Povratak u Beograd za njega nije samo još jedno gostovanje, već lični događaj, ispunjen emocijama i susretima sa porodicom.
„Osećam se prijatno, kod kuće sam, igram protiv mog Partizana, znam da će da me dočekaju lepo, prijanto. Doći će porodica da me vidi, sestra, majka, otac…“ Rekao je Smailagić za Sport Klub.
Motivacija bivših igrača protiv nekadašnjeg kluba često je tema u košarkaškim krugovima. Smailagić to ne negira, ali ističe da je u njegovom slučaju u pitanju pre svega poštovanje, a ne želja za dokazivanjem po svaku cenu. U prvom meču protiv Partizana, dok je nosio dres Žalgirisa, upisao je skroman učinak, ali osećaj prema klubu ostao je isti.
„To je poštovanje prema njima. Znam koliko je klub dobar, koliko su igrači dobri i to je neki respekt prema njima i kad čujem navijače to je kao da navijaju za mene. Podsete me na dobra stara vremena i daju mi motivaciju. Ali to nije loše, ne želim da potcenim Partizan jer znam koliko je dobar i hoću da dam koliko god mogu. I da pobedim i da izgubim meni je okej“.
Posebno mesto u njegovoj priči zauzima Željko Obradović, trener kojeg Smailagić vidi kao očinsku figuru i autoritet koji je snažno uticao na njegov razvoj.
„Kad te potapše po obrazu i kaže ti ‘e dobar si, super si. Kidaš. Ova utakmica zavisi od tebe…’ A znaš da ume i da se izdere a kad ti nešto ovako kaže onda ti to da krila“.
