Dušan Ristić je u intervjuu za Mozzart Sport govorio o košarci, reprezentaciji Srbije, Nikoli Jokiću, porodici, Japanu i teškim momentima koji su ga oblikovali.
Srpski centar je iza sebe ostavio ogroman put, od Srbije i Arizone, preko Evrope, sve do Japana, gde je prošle sezone igrao za Kavasaki, a potom odlučio da ostane u toj zemlji i potpiše za Fukui.
Jedna od tema bila je i reprezentacija Srbije, a Ristić je posebno govorio o tome kakav je Nikola Jokić kada se priključi nacionalnom timu.
„Što se Jokić tiče, istina je, toga nema. Najfascinantnija stvar je što nema pretvaranja. On se ne pretvara da je takav, već je jednostavno prirodno takav. Mislim da, kada je lider tvog tima, odnosno najbolji igrač na svetu takav, to automatski povlači i ostale igrače i ne dozvoljava im da se uzdignu iznad toga. Ako je početna tačka njegova normalnost, samim tim timska hemija dobija na kvalitetu i svi ostali igrači se ugledaju na to. Suvišno je govoriti o njegovim igračkim kvalitetima, ali taj ljudski kvalitet je veoma bitna stavka koja i te kako doprinosi svakom timu i reprezentaciji kada je on tu”.
Ristić je tokom karijere promenio veliki broj zemalja i klubova, ali ističe da nikada nije želeo da bude samo stranac koji dođe, odradi posao i ode.
„Ne, nisam nikad bio tog mentaliteta. Stvarno sam se trudio da u svakom gradu u kojem sam živeo osetim kako ljudi iz tog mesta žive. Osećao sam neku vrstu potrebe, ali i poštovanja prema njima, da naučim nešto o njihovoj kulturi. Počevši od Amerike, pa preko svih ostalih zemalja u kojima sam igrao, da ih sada ne nabrajam, trudio sam se da se, pored profesionalnih obaveza, što bolje prilagodim mestu u kojem živim. Kada sada zavrtim film, stvarno ni u jednom gradu u kojem sam živeo nisam imao loše iskustvo. Nebitno je da li je to bila Astana, u kojoj su vremenski uslovi tokom zime veoma loši i temperatura ide do minus 40, ili Arizona, gde je tokom leta plus 40. Nevezano za sportski uspeh, svuda sam se osećao dobro. Mislim da je glavni razlog to što nikada ni na jedno mesto nisam otišao da budem, da tako kažem, ‘plaćenik’, već sam se stvarno trudio da osetim deo njihove kulture. Mislim da je to razlog zbog kojeg iz svih gradova u kojima sam živeo nosim sjajna iskustva”.
Ipak, nije sve uvek bilo lako. Posebno upečatljivo govorio je o periodu na Tenerifima, mestu koje opisuje kao raj, ali i kao jedan od najtežih trenutaka u karijeri.
„Prošlo je dosta vremena, pa sada mogu da kažem da je to možda bio Tenerife. To je specifična situacija, zato što je Tenerife i danas možda najlepše mesto na kojem sam živeo. Raj na zemlji. Međutim, u drugom delu sezone izgubio sam svoje mesto u timu i minutažu, iz razloga koji su mi i danas nepoznati. U tom trenutku mi se taj košarkaški, da tako kažem, neuspeh preneo na privatni život. Odlazio sam na treninge nesrećan. Bio je to svojevrstan paradoks. Nalazio sam se na jednom od najlepših mesta na svetu, a bio sam nesrećan zbog košarke”.
Život u Japanu doneo mu je potpuno drugačiji pogled na sport, navijače i ulogu profesionalnog sportiste. Ristić je kroz jedan primer uporedio japansku kulturu sa onim što je za naše prostore gotovo nezamislivo.
„Apsolutno. Evo još jedne paralele, iako to praktično ne može da se poredi. Ostao sam u Japanu i potpisao ugovor na još dve godine sa drugim klubom, Fukuijem. Moj prethodni klub Kavasaki imao je fenomenalne navijače. Dobio sam 60 ili 70 poruka od navijača Kavasakija koji su mi rekli da im je žao što sam napustio klub, ali da im je istovremeno drago što sam ostao u Japanu. Napisali su mi i da će se potruditi da dođu na moje utakmice. Oni će doći na utakmicu mog novog kluba sa mojim starim dresovima, šalovima i peškirima da bi me podržali. To je za naše uslove nezamislivo. Sada sam to video na svom primeru, ali sam prošle godine gledao kako se isto dešava stranim igračima koji su iz drugih klubova dolazili u Kavasaki. Recimo, jedan momak je prethodno igrao za Kjoto, a navijači Kjota dolazili su na utakmice Kavasakija da bi ga podržali. Zamisli da Luka Vildoza pređe u Partizan, a da neki navijač u Srbiji dođe na Partizanovu utakmicu u Zvezdinom dresu kako bi podržao Luku. To je apsolutno nezamislivo. To je možda malo bolje objašnjenje sportske i košarkaške kulture u Japanu”.
