Pretprošlog leta Nikola Jokić je doživeo nešto što će zauvek pamtiti, doček bronzanih košarkaša sa Olimpijskih igara. Rečeno u podkastu Jao Mile oslikava kako najbolji košarkaš na svetu pamti taj doček.
„Kad smo izašli, ajde što je dole bilo more ljudi, nego su izašli i na krovove. Zato smo mi i nebeski narod. Magičan i unikatan osećaj. To je bilo neopisivo i prelepo.“
Hteo, ne hteo, Jokić je uzor nekim novim klincima. Lično, ne vidi sebe u toj ulozi. Smatra da na decu prevashodno utiče okolina u kojoj odrastaju.
„Možda se neće svideti, ali ja sam uvek znao šta je dobro, a šta nije. Ne znam da li je jedan čovek, sportista, javna ličnost, da može da utiče na mladu osobu. Na mlade utiču drugari, porodica, okolina. Ne mislim da utičem mnogo na mladu decu. Ja nisam gledao druge, tako da se ne slažem da treba da me gledaju kao uzora.“
Jedan od najsimpatičnijih odgovora je onaj na pitanje ko je najveći kritičar? Jokići se očigledno dopisuju tokom utakmica Denver Nagetsa.
„Tata! On gleda svaku utakmicu, nijednu ne propušta. Šalje mi poruku na poluvremenu: Nikola, šta vi to igrate? Ja mu odgovaram: Ako ti se ne sviđa, pa ti ugasi… Tata je najveći kritičar, a tako i treba. Braća isto… Treba neko da ti kaže i kad nije dobro. To mi i više znači.“
