Albert Rijera iza sebe ima tek pet utakmica na klupi Crvene zvezde, ali već pravi planove koji sežu do naredne sezone i potencijalnog plasmana u Ligu šampiona. Španski stručnjak je u razgovoru za RTS govorio o ambicijama crveno-belih, svom odnosu sa igračima, ali i načinu na koji pokušava da upravlja svlačionicom.
„Već sam razgovarao ne samo sa igračima, već i sa klubom o tome gde želimo da stignemo. Ovde je cilj veoma jednostavan. Maksimum. To je, između ostalog, i srpski mentalitet. Želi se maksimum … Zato sledećeg maja moramo da završimo sezonu na pravi način, sa grupom za koju ćemo biti uvereni da može da ode u Ligu šampiona i da igra ligašku fazu elitnog takmičenja. Ali da bismo do maja došli u takvu situaciju, tokom narednih meseci moramo mnogo toga da uradimo. Ja na terenu sa ekipom, a zajedno sa klubom, sa kojim imam veoma dobar odnos, kako bismo napravili grupu kakvu želimo da imamo sledećeg maja“
Rijera je posebno zanimljivo opisao svoj odnos sa fudbalerima. Ističe da želi da bude direktan i da im kaže istinu čak i kada ona nije prijatna, ali smatra da trener istovremeno mora da zna kada je igračima potrebna podrška.
„Možemo to da uporedimo sa odnosom između muža i žene. Postoje trenuci kada morate da razgovarate, da se raspravljate, kada nije sve lepo. Jer ponekad igraču morate da kažete istinu, a to je da nešto ne radi dobro. Naravno, mnogo je lepše reći mu: ‘Ti si dobar igrač’, ali ja sam direktna osoba. Ne volim da obmanjujem igrače niti ekipu. Volim da budem direktan sa njima, da im kažem istinu, ono što vidim. Ali sa druge strane, kao i u odnosu sa ženom, moraš da pružiš i nežnost, ljubav i razumevanje… Prvog dana rekao sam igračima: Ja sam ovde da vam pomognem. Nisam ovde da bih se ljutio na bilo koga. Nisam ovde da budem vaš tata niti diktator“
Španac ima i zanimljivu filozofiju kada su u pitanju pobede i porazi. Upravo posle neuspeha želi da bude najveća podrška ekipi, dok nakon dobrih rezultata od svojih fudbalera zahteva još više.
„Da vam dam primer. Kada pobedimo, tada sam najstroži prema njima, a kada izgubimo sledećeg dana im pružim više podrške i pažnje nego inače. Jer kada izgubimo, svi smo ljuti i razočarani, ali upravo tada su im najpotrebnija rešenja i podrška. Kada pobeđujemo, ja im nisam toliko potreban. Kada pobedimo, igrači dobijaju hiljadu poruka i čestitke. Tada im nisu potrebne moje lepe reči. Suština je u tome da kada počnu da sumnjaju, upravo tada im je trener najpotrebniji“
Rijera se, kako kaže, veoma dobro privikao na život u Srbiji, a u tome mu pomažu poznavanje ruskog jezika i period koji je proveo u Sloveniji. Posebno mu se dopadaju sličnosti koje primećuje između srpskog i španskog temperamenta.
„Mnogo mi pomaže to što govorim ruski gotovo savršeno. To mi zaista dosta olakšava stvari. Takođe sam proveo dve i po godine u Sloveniji. Iako nije potpuno isti jezik, u tim zemljama ima mnogo ljudi sa Balkana i često sam slušao srpski. Kod kuće gledam srpske kanale, slušam i polako učim. Smatram da znanje nikada nije višak. Neće mi porasti ni glava ni mozak zato što sam naučio još jedan jezik… Za sada se ovde osećam veoma, veoma prijatno. Mislim da su španski i srpski karakteri prilično slični. Temperamentni smo, brzo reagujemo, volimo da se stvari brzo dešavaju, volimo odmah da reagujemo. Imamo ličnost, karakter. Mislim da ćemo se dobro slagati“
