Konferenciju nakon pobede nad Partizanom je Andrea Trinkijeri otpočeo na prepoznatljiv način, zasmejavši prisutne. Jedan novinar je konstantovao da se PAOK u poslednjim sekundama izborio za finale na memorijalnom turniru, ali nije uspeo da završi rečenicu.
,,Hej, sve ste već rekli. Čak ste mi već dali i odgovor”.
Zabrinut zbog promašenih zicera, istovremeno Trinkijeri je zadovoljan zbog pobede. Trener grčkog velikana je pohvalio Partizan, do poslednjeg atoma snage su se borili.
,,Mentalitet, mentalitet. Bili smo loši u poslednja tri minuta, između ostalog i zato što je Partizan igrao veoma fizički. Promašivali smo zicere, ali nismo napustili teren a da se nismo borili”.
Rana je faza, Trinkijeri nije skroz zadovoljan ni sobom, ni svojim igračima. Ukus pobede je svakako lep, uz ovakav pristup, ali pred najvažnijim lekcijama tek treba da se nađu.
,,Za PAOK je ovo samo pripremna utakmica kojoj smo pristupili na pravi način, sa pravim osećajem hitnosti i pravim osećajem odgovornosti prema dresu, tom teškom dresu koji nosimo na svojim ramenima. Da li ovo nešto menja? Ne. Ovo je još jedna utakmica koju nismo želeli da izgubimo. Postoji mnogo stvari koje ja moram da popravim, kao i mnogo stvari koje moji igrači moraju da poprave“.
Zadržao je dah, pa se Trinkijeri nadovezao na prethodno rečeno. Mentalitet je nešto na šta se posebno osvrnuo. Korak po korak, mic po mic, sve će da bude kako treba.
,,Trener može da radi na različitim aspektima igre. Može da radi na napadu, može da radi na odbrani, može individualno da radi sa igračima. Ali verujem da se predsezona, barem za mene, pre svega odnosi na standarde, kulturu i mentalitet. Mislim da je moja ekipa, za ovaj trenutak sezone, pokazala prilično dobar mentalitet i na tome ćemo graditi dalje”.
Lekcije igračima deli Trinkijeri na treninzima, ali od istih i preuzima znanje. Intenzitet cirkuliše u oba smera, svako će da doprinese na svoj način.
,,Možda bi trebalo da ja nešto preuzmem od svojih igrača. To ide u oba smera. Nije samo jednosmerno”.
Moć iskusnog stratega je upravo da zasmeje novinare odgovorom na pitanje.
,,Vi ste ovde čovek za sve, a?“
Onaj kome je pitanje upućeno je potvrdno klimnuo glavom na šta se Trinkerijeri nadovezao novom doskočicom.
,,Sila je jaka u vama”.
Akcenat je stavio i na navijače, zahvalio im se što uvek i svuda podržavaju PAOK. Uz jaku navijačku bazu sanja se visoko, ostalo je Tinkrijerev posao.
,,Njima ovakva utakmica nije potrebna da bi se zapalili. Oni su već takvi, stalno su na maksimumu. Ja samo moram da uradim sve što mogu kako bi moja ekipa nastavila da radi i napreduje. Znate, biti trener ekipe koja ima ovakve navijače isto je kao biti trener Panatinaikosa, Olimpijakosa ili Fenerbahčea. Imaju navijačku bazu koja vas tera da idete preko sopstvenih granica. Ja samo moram da guram svoje igrače da pruže najbolje što imaju. Ostalo će doći”.
Zakazao je Kalatesu za sutra rano ujutru trening zicera, vrsnom plejmejkeru nije bilo veče. Čak pet promašenih zicera iskusnog plejmejkera, nije samo on odgovoran.
,,Mislim da još imamo neke stvari koje treba da uglancamo. Mislim da je Nik večeras bio tragičan. Promašio je pet zicera. Sutra ujutru u sedam imaće trening zicera. Znate, Mikan dril, mali horog desnom, pa levom rukom. Ali kada dođemo do dodavanja, tu je Bog. Čarobnjak”.
Jedna rečenica, dve reči, bilo je dovoljno da Markus Foster bude u centru pažnje tokom konferencije.
,,Foster? Aleluja”.
Tim iznad individue, iako zadovoljan Markusom Fosterom, nikoga Trinkijeri nije mogao da izdvoji posebno. Tačnije, nije želeo.
,,Mislim da ne bih bio dobar trener kada bih govorio samo o pojedincima. Volim da treniram svoju ekipu. Volim sve što rade. Prihvatam njihove mane, prihvatam ih takve kakvi jesu. Moj posao je da ih učinim boljima. Zašto, recimo, ne govorimo o Hugazu? Bio je veoma važan za naš napad. Džedi je Džedi. Njegov osmeh je najbolje što imamo, u redu? Ali zašto ne govorimo i o poslednjem skoku najmanjeg igrača na terenu, Trevora Hadžinsa? Taj poslednji skok, kada smo bili mrtvi, promašen šut, a on uzima loptu. I to ofanzivni skok, ne defanzivni. Ima mnogo takvih stvari. Ovo je timski sport i bilo bi veoma površno svesti sliku jedne utakmice na ime jednog igrača”.
Tamošnja javnost se nada da će PAOK da bude pretnja Panatinaikosu i Olimpijakosu, ali… Što je milo, to se i snilo, nije baš realno u ovom trenutku.
,,Ne. Imamo želju da jednog dana to uradimo, ali bilo bi potpuno ludo pomisliti da za tri meseca možemo da smanjimo razliku u odnosu na ekipe koje su tamo gde jesu već 20 ili 30 godina u kontinuitetu. Pre svega želimo svakog dana da se takmičimo sami sa sobom. Svakog dana želimo da dođemo u dvoranu i budemo bolji. Mogao bih sada da budem veoma površan i da kažem: ‘Želimo da se takmičimo sa njima.’ Ali put je dug. Veoma dug. I ide uzbrdo. Nije lako smanjiti tu razliku. Mislim da smo u pojedinim momentima protiv Partizana, kada su oni podigli fizički nivo igre, mi fizički pali. Šta mislite da bi se dogodilo kada biste igrali protiv Panatinaikosa i Olimpijakosa? Ali napravio sam grešku. To čak nije ni ambicija. To je san. A ja želim da jurim snove”.
