Ovaj tekst vezan za Fudbalski klub Partizan i generalno stanje u njemu, konkretno za Sašu Ilića i sve što se dešavalo u prethodnom periodu, počeo sam citatom iz pesme Đorđa Čarkića, inspirisanom iz kultnog filma Borilački klub. U njoj autor pravi paralelu sa remek-delom Dejvida Finčera, a svi oni koji su gledali ovo ostvarenje, znaju na šta aludira „vožnja sa suvozačkog mesta“, a zbog onih koji još nisu upućeni sa radnjom gore pomenutog filma, detaljnije o istom nećemo govoriti.
Dugogodišnja apataija navijača Partizana vezana za stanje u fudbalskoj sekciji kluba, nestala je (makar u određenoj meri), dolaskom Saše Ilića na mesto šefa stručnog štaba. Jedan od najvećih u istoriji Parnog valjka, iako iza sebe nema previše impresivnu trenersku karijeru, izazvao je euforiju povratkom u klub iz Humske ulice. Preko 400 nastupa u igračkoj karijeri, kapiten koji je u velikoj meri poštovan i od navijača najvećeg rivala (što nije previše česta pojava), svojim primerom je neretko bio inspiracija, uzor i razlog zbog koga su mnogi krenuli na treninge fudbala. Iskren, odmeren i cenjen, tiho i na mala vrata je započeo svoj trenerski put 2019. godine; baš one kada je i okačio kopačke o klin.
U naredne dve godine je gradio svoj put kroz mlađe selekcije Srbije, što kao pomoćnik, što kao glavni trener, a prvi „ozbiljniji“ trenerski angažman imao je na Banovom Brdu 2021. u ekipi Čukaričkog. Od tada do danas, posao ga je vodio preko Grčke, Bugarske i Rusije, a iako se nigde u velikoj meri nije isticao rezultatima i igrom, trenerski CV za relativno kratak period, bio je dovoljan za dolazak u Beograd. Kada se uzme u obzir da se na klupi crno-belih izmenjao „mali milion“ trenera, neki povratnici, nova lica ili privremeno rešenje u vidu trenera iz omladinskog pogona, stekao se utisak da bi sa ovakvim autoritetom mogla da krene neka zdravija i bolja priča pod reflektorima popularnog JNA.
Gde su problemi nastali i da li su ikada nestali?
Ne treba biti previše pametan da bi se zaključilo da je Saša Ilić došao u sredinu koja je sve samo ne dobra za rad; posebno za nekoga ko nema previše trenerskog zanata iza sebe. Poslednja šampionska titula pod Markom Nikolićem 2017, kup 2019. je delo Save Miloševića, a posle toga, Partizan je samo na trenutke izgledao kao klub dostojan svoje veličine i istorije. Navijači su odlazak na mečeve i samo iskustvo na njima često nazivali, kroz kiseli osmeh, ranč prokletih, a fortuna je zaobilazila Humsku ulicu iz sezone u sezonu. Utisak je da se kroz klub u poslednjih 10 godina promenilo sve osim naziva istog, od uprave (ili bolje reći uprava), trenera i naposletku samih igrača. Rezultati su izostajali, nezadovoljstvo je dostizalo vrhunac, a deluje je da je svetlo na kraju tunela udaljeno svetlosnim godinama.
Ovaj opis, u nekoj svojevrsnoj formi epitafa pokojniku, ukratko je opisao situaciju.
Nada u bolje sutra kreće u julu ove godine, a već pomenuto oduševljenje navijača novim šefom struke, kao i dobar početak evropskih kvalifikacija, kao rezultat je imao blagi i umereni optimizam na tribinama stadiona Partizana; optimizam koji se kao osmeh u Balaševićevoj pesmi vratio u grad. Nakon tri meseca od početka priprema, iznad Humske ulice su opet crni oblaci; evropske kvalifikacije bez uspeha, preko 15 bodova zaostatka za prvoplasiranom Crvenom zvezdom, već
uobičajene nesuglasice unutar kluba, a na terenu skroman igrački kadar. Kada se sve ovo pročita, možemo da se vratimo na početak ovog dela i na pitanje vezano za
nastanak ili nastavak već prisutnih problema.
Skroman taktički doprinos i neiskorišćene prilike
Tek treće mesto u prošlosezonskom izdanju Mozzart Bet Superlige, značilo je da će Parni valjak morati odraditi kvalifikacije bez greške, kako bi igrao tek treće po snazi UEFA takmičenje – Ligu konferencija. Za razliku od nastupa u domaćem šampionatu, Partizan se bez većih problema rešio prepreka u vidu luksemburškog i kazahstanskog predstavnika, a plej-of je ipak doneo na papiru zvučno i ozbiljno ime, španski Hetafe.
Upravo ovaj dvomeč, definitivno je potvrdio brige vezane za taktičke mogućnosti Saše Ilića. Za one koji možda nisu pratili četu Hosea Bordalasa, u pitanju je fudbal koji se danas retko viđa. Današnji, moderni pristup ovom sportu, kao da je zaobišao ovog španskog stručnjaka, koji ne odustaje od svojih postulata godinama unazad. Laički rečeno i gledano, zamislite Atletiko Madrid na svome vrhuncu sa Dijegom Simeoneom, to sve pomnožite sa puta 10, defanzivni pristup, agresivnost, prgavost i u najmanju ruku “mesarski fudbal” i dobićete Hetafe.
Iako poprilično uigrani i kompaktni, ekipa iz predgrađa Madrida je onaj tim protiv koga može da se igra; i mora da se igra. Zbog svih faktora unutar samog Partizana, nije se očekivalo da crno-beli uđu u ovaj dvomeč kao favoriti, ali je bilo realno da se pruži mnogo bolja borba i da se pronađe makar malo više načina da se ugroze Španci. Prvi meč je Hetafe završio sa igračem manje, a ipak je uspeo da postigne dva gola (od trenutka dobijanja crvenog kartona) i bude u prilici da već posle prvih 90 minuta u potpunosti reši pitanje prolaska dalje.
Poraz je krenuo još u svlačionici, kada je sa preplašenim stavom, u najmanju ruku rečeno, stručni štab crno-belih krenuo u meč sa tri pozadi. Neuigrana i nerezonska postavka, kao da je indirektno govorila da i sam Saša Ilić ne veruje u prolaz. Iako se nekada zamisli trenera ne ostvare na terenu na najbolji način, i pored dobre ideje, u ovom slučaju se stiče utisak da se meču pristupilo sa površnom filozofijom – primiti što manje golova. U tome, da se sa gostovanja i pred revanš na domaćem terenu, pokuša izvući pozitivan rezultat protiv na papiru favorizovanog protivnika, nema ništa pogrešno, ali se na fudbal ne može gledati
uopšteno, generalno, svaki protivnik i u različitim trenucima, priča je za sebe.
Utisak je da se zbog ovakvog pristupa, propustila jedna ozbiljna prilika, posebno u prvom meču, te da je Partizan bio hrabriji, mogao je doneti sebi mnoge benefite igrajući Evropu. Profil igrača, za ono što je stručni štab “tražio, nije bio adekvatan, a odsustvo boljih i kvalitetnijih rešenja na golu i u defanzivnoj liniji, daje jasan odgovor da Partizan ne može biti ekipa koja će isključivo zavisiti od čuvanja svog gola. Nekada u fudbalu, posebno protiv jačih protivnika, igrate koliko vam oni dozvole, ali u ovom slučaju Hetafe je pružao ruku, a crno-beli nisu uzeli ni prst.
Da li trenutno ima boljih rešenja?
Posle svega ovoga, jasno se postavlja pitanje – Da li postoji bolja opcija za klupu Partizana? Odgovor na ovo pitanje je, kao i celokupna situacija u klubu, poprilično kompleksan. U teoriji da. U cenovnom rangu, trener koji kvalitetom odgovara zahtevima kluba, postoji. Ipak, trener koji će pristati da radi u ovakvoj atmosferi, koji je apsolutno svestan svega što rad u Partizanu može da ponudi, teško. Neretko se u prošlosti gledalo ka povratnicima, te su se na klupi smenjivali i Aleksandar Stanojević, Srđan Blagojević, ali ta opcija se pokazalo neuspešno; te se potvrdilo da neka poglavlja ipak treba da ostanu zatvorena za svačije dobro.
Biti trener, generalno na ovim prostorima, iziskuje poseban spoj kvaliteta. Nije potrebno biti samo dobar taktičar, potrebno je biti svestan šta može da se dešava u
ovakvom klubu i koliko to oduzima vremena za normalno spremanje ekipe, utakmice. Oni neiskusniji i manje upućeni, brzo će biti progutani u crno-beli vrtlog iz koga nema normalnog i zdravog izlaska. Shodno tome, teško je zamisliti da neki mlađi, domaći perspektivni trener može da uspe u beogradskim večitima, posebno u Partizanu. Saša Ilić je neko ko se sa time može nositi, iako je dosadašnji rad daleko od zadovoljavajuće i prelazne ocene.
Vreme je faktor koji generalno pozitivno utiče na stanje u ekipi, daje treneru mogućnost da implentira ideje, upozna se bolje sa ekipom, njihovim mogućnostima i
limitima, ali u ovom slučaju je pitanje da li i koliko može biti bolje? Ishitrene odluke su poslednje što treba u ovakvoj situaciji, ali isto tako se postavlja pitanje do koje mere će Saša Ilić biti spreman da pokušava. Evrope nema, klub se nalazi faktički u zoni ispadanja, a teško je pronaći igrače koji su u nekoj zavidnoj formi i koji su napredovali u nekoj meri u prethodnom periodu. Drama apsurda se i ove godine nastavlja u Humskoj ulici. Mnogo teških pitanja, malo konkretnih rešenja i odgovora, a deluje da će crno-beli i dalje čekati dolazak Godoa uz nadu u neko bolje sutra.
