Vanja Marinković je prošlog leta, posle pet godina provedenih u Španiji, odlučio da se vrati kući. Ne samo da je ponovo obukao crno-beli dres Partizana, već je i ponovo dobio kapitensku traku, sa kojom je poveo tim do osvajanja AdmiralBet ABA lige i još jednom obradovao vernu armiju navijača.
„Sve je bolji osećaj. Nisam donekle bio svestan šta se desilo. Sve mi je nekako i emotivnije nego ostalima, zbog čitave situacije i perioda u mom prvom mandatu. Bio sam veoma srećan i ispunjen. Utisci su super i biće super još dug period“, rekao je Vanja Marinković za Meridian sport.
Osvajanje ABA titule za njega ima posebnu težinu – ne samo zbog statusa kapitena, već i zato što je to bio deo njegovog neostvarenog sna iz prvog mandata u klubu.
„Prvi trofej kao kapitenu. Osvojio sam i dva Kupa i srpsku ligu kada sam ušao u prvi tim, ali ovo mi je nedostajalo. Zbog toga sam se vratio i delom ispunio san“, iskreno je priznao.
Finalna serija protiv Budućnosti bila je puna drame, ali i potvrda karaktera tima.
„Najponosniji sam na to što su momci pokazali ko su i šta su. Pokazali su zašto su članovi ovako velikog kluba. To me čini jako ponosnim i drago mi je što smo pokazali karakter u prvoj utakmici, u Crnoj Gori. Nije uopšte bilo lako, izvukli smo se sa lopate što se kaže. Tu je već bila psihološka prednost na našoj strani. Iako smo izgubili drugu, prva nam je dala vetar u leđa i samim tim smo slavili u trećoj i četvrtoj utakmici.“
Vanja Marinković se prisetio i svojih početaka u Partizanu, praveći paralelu sa sadašnjom generacijom.
„Kao da je drugi neki univerzum. Bilo je potpuno drugačije, nije klub bio stabilan kao danas. Drugi saigrači, uprava, treneri… Drago mi je opet što sam prošao kroz to, što sam radio sa velikim imenima, velikim trenerima. To je bio put koji je morao da se desi da bih danas bio gde jesam“, rekao je.
Ističe da sadašnji mladi igrači imaju privilegiju koju on nije imao.
„Prolazio sam kroz neki težak put. Sad imaju tu privilegiju da igraju u stabilnom Partizanu, koji nema finansijskih problema, koji ima sjajnu armiju navijača i onda im je sve lakše. Ne bih nikome poželeo moj put. Od 17. do 20. godine sam promenio šest trenera, 200 saigrača, tri uprave… To te izudara sa svih strana, formira kao čoveka, ali ako ne moraju da prolaze taj put, nek ne prolaze. Mladi igrači u Partizanu, poput Mitra, Marija, Pokuševskog, imaju privilegiju da rade sa najboljima i budu u najboljem“.
Kao kapiten, Vanja Marinković je bio deo jedne posebne grupe ljudi.
„Pričao sam sa Bongom, sve stvari koje su se dešavale, porazi, loše utakmice, poraz u finalu Kupa, sve smo to lakše podnosili, makar ja više nego ikada – zbog saigrača. Iako je tim nov, dugo nisam radio sa nekom grupom da svako svakome želi najbolje i svako o svakom ima najbolje mišljenje. Uvek imaš nekog s kim si dobar, s kim si manje dobar, ovde je bilo idilično. Čak i posle Efesa, sve je to bilo lakše zbog sjajnih momaka, poput Bonge, Brendona, Tajrika, Karlika… Svi do jednog su sjajni. Svi su ušli u tu ulogu da budemo kao jedno, niko se nije previše izdvajao. Znali smo ko je lider na terenu, ali van terena i kad god smo bili zajedno, bili smo jedno i na kraju je tako i ispalo da smo osvojili ABA ligu. Drago mi je što sam sa njima delio svlačionicu 10 meseci. Imam tu sreću da sam sa njima radio i nešto novo naučio… Fenomenalno iskustvo“.
Za Vanju Marinkovića, ovo je bila sezona snova. Trofej, traka, povratak – i osećaj da je sve došlo na svoje mesto.
