Juraj Čobej je ime koje stariji navijači Partizana nikad neće zaboraviti. Neke rane zaista nikad ne zacele, a utakmica protiv Artmedije Petržalke iz 2005. godine spada među njih. Revanš meč za plasman u Ligu šampiona odigrao se 23. avgusta 2005. godine, pred krcatim tribinama i fantastičnom atmosferom. Šanse su se ređale, lopta nije htela u gol, a Partizan nije uspeo da prođe dalje. Bila je to istorijska prilika da crno-beli posle uspeha sa Lotarom Mateusom 2003. i proleća na međunarodnoj sceni 2004. vežu treći fantastičan rezultat.
Apsolutni heroj te utakmice bio je Čobej, koji je sačuvao mrežu i postao ključni igrač u pohodu Artmedije do grupne faze Lige šampiona 2005–06, nakon pobeda nad Kairatom, Seltikom i Partizanom. BBC je njegov nastup protiv Seltika opisao kao jedan od “najponižavajućih poraza Seltika ikada”. Samo nekoliko dana nakon utakmice protiv Porta, u decembru 2005, Čobej je imao osmočasovnu operaciju mozga u bolnici Kramáre u Bratislavi. Posle toga nije igrao u Slovačkoj ligi sve do maja 2007, osim dvominutne simbolične pojave.
Govoreći o tome za Mozzart Sport, Čobej je rekao:
„Namerno sam ga obukao, jer to su boje Petržalke, Partizana iz Beograda, ali i Juventusa sa kojim smo igrali kasnije, 2008. godine. Prošlo je 20 godina od utakmica sa Partizanom. Bilo je prilično davno, ali podsete me na to najmanje jednom mesečno. Internet je pun toga. To su nezaboravna iskustva. Ja volim istoriju, a Beograd mi je drag zbog turskih ratova. Sulejman ga je osvojio, drugi su osvajali Beograd, a i ja sam ga osvojio. Volim istoriju, moja supruga je istoričarka, verovatno smo se zato i zbližili“.
Na pitanje šta mu prvo padne na pamet kada pomisli na utakmicu sa Partizanom u Beogradu, Čobej odgovara:
„Prvo što mi padne na pamet su razrušene zgrade. Bombardovanje Beograda… Kada smo tamo došli, bilo je strašno. A Partizan? Pošto su Grobari kod nas pravili nerede, morali su da nas čuvaju kordoni vojnika. Došli smo na stadion – dva kordona. Napolju je bilo depresivno, ali hvala Bogu, pobedili smo“.
O atmosferi kaže:
„Broj jedan! Najbolja u mom životu. Najbolja utakmica koju sam ikada odigrao. Gledalaca je bilo manje nego na Seltiku, ali atmosfera neuporedivo bolja, svi su se držali zajedno i to mi je dodatno pomoglo da branimo bolje. Vlade Divac je bio počasni predsednik i tapšao je zajedno sa publikom kada je počeo drugi produžetak. Zvučalo je kao kada voda pada kap po kap“.
Čobej ističe i koliko mu znači dres iz Beograda:
„Jedina stvar koju sam sačuvao je taj dres. Sve ostale sam poklonio ili dao u dobrotvorne svrhe. Taj dres nosim svuda i pokazujem ga, iako je već izbledeo“.
O životu posle Partizana i Lige šampiona Čobej dodaje:
„Pa, radimo praktično sve. Od košenja, preko svega što ima veze sa gradom, bilo da je u pitanju elektrika, vode, putevi… Ja sam, u stvari, u zelenilu, pa sečem drveće, kosim… Napolju sam svakog dana. Kada sam u zelenilu, osećam mir. Samo sad nisam na fudbalskom terenu, nego sam u parkovima i naseljima“.
Što se tiče zdravstvenih problema:
„Trebalo je na zimu da odem u Brazil, u Sao Paolo, ali sam otišao u Kramare. Odigrali smo 6. decembra poslednju utakmicu protiv Porta, a 15. decembra sam već bio operisan. Onesvestio sam se u supermarketu – tumor kao kutija šibica u mozgu, na hiljaditi deo milimetra od centra za ravnotežu. Doktor je rekao da to mora napolje i da ću igrati. Dva meseca sam obilazio lekare da dobijem pečat da mogu ponovo da branim. Na kraju sam uspeo i branio 2008. godine, kada smo osvojili duplu krunu. Branio sam celu sezonu u kupu i pet prvenstvenih utakmica, iako sam imao kratku zabranu. Otac jednog čoveka iz Partizanovog marketinga, neurohirurg, poslao mi je flašu u obliku puške, a unutra rakiju“.
Ceo intervju možete pročitati OVDE
