Početak nije mogao biti bolji, Albert Rijera je na klupi Crvene zvezde debitovao ubedljivom evropskom pobedom protiv Viktorije Plzenj. Gde je prvi meč između euforije i realnosti, probali smo da odgonetnemo u ovoj analizi.
Sve srećne porodice liče jedna na drugu, a svaka nesrećna porodica je nesrećna na svoj način. Upravo ovako počinje jedan od najkultnijih romana Lava Tolstoja, Ana Karenjina. Iako se radi o delu koje je mnogima tokom srednjoškolskog perioda zadavalo glavobolje i teralo (posebno mlađe generacije) da se okrenu alternativnim rešenjima u vidi gledanja filma ili čitanja nekih skraćenih verzija, nesumnjivo je da se radi o jednom od najznačajnih knjiga ikada napisanih. Sama Ana Karenjina nema previše – ili, bolje reći, nema nikakve veze sa ovom kolumnom, ali njena uvodna rečenica predstavlja dobar šlagvort za sve ono o čemu je bio plan pisati u narednim redovima.
Kada ekipe izgledaju loše, da li zbog nedostatka kvalitetnijih igrača, nedovoljno dobrog trenera ili nekih loših međuljudskih odnosa, maltene se mogu poistovetiti sa prvom rečenicom ovog teksta; sve su one nesrećne na neki svoj poseban način. Bezvoljno i bezdušno izdanje Crvene zvezde protiv Hapoel Ber Ševe, za posledicu je imalo značajne promene u klubu. Od promene trenera, nezadovoljstva navijača upravom (koja je reagovala najavivši izbore u narednom periodu), ali i postavljanjem ozbiljnih pitanja vezanih za igrački kadar. Iako je i u prošlosti bilo problema sa šefovima struke crveno-belih, deluje da je svaki put bilo nešto drugo u pitanju. Od prezasićenja Vladana Milojevića, preterane strasti i želje Dejana Stankovića u prvom mandatu, pa sve do Miloša Milojevića i Baraka Bahara gde je utisak, da na neki svoj način, nisu imali dovoljno poverenja od igrača i uprave kluba. Poslednji u nizu je opet bio nekadašnji fudbaler Intera, Lacija i kapiten reprezentacije Srbije, a popularni Deki je u ovom mandatu dozvolio da ekipa izgleda na baš onakav način – način koji ne sme dozvoliti takvo ime, kako u svetu fudbala, tako i u samom klubu. Da stvar bude još gora, isključenje sa meča odigranog na stadionu Rajko Mitić ispratilo je nezadovoljstvo navijača na zapadnoj i istočnoj tribini, a sada već bivši strateg Zvezde je odreagovao izrazito burno, što je i defnitivno stavilo tačku na njegovo mesto šefa stručnog štaba.
Popularna izreka, da posle kiše uvek dođe dođe sunce se u slučaju srpskog šampiona potvrdila. Kako to obično biva u svetu fudbala, dolazak novog trenera gotovo uvek donese novu i pozitivnu energiju. Iako je za svega tri-četiri dana bilo nemoguće izvršiti neke fundamentalne promene, Albert Rijera je značajno podigao ekipu, pre svega na psihološkom planu, a pobeda 3:0 protiv Viktorije iz Plzenja, vratila je osmeh na lice svim zvezdašima. „Medeni mesec“ sa novim trenerom, srpskom narodu, uvek sklonom preteranom i često nerealnom optimizmu i pesimizmu, gde se ide iz krajnosti u krajnost, će proći, a tada će se opet vratiti ključna pitanja o kojim ćemo raspravljati u nastavku teksta. Za sada je sve idealizovano, samopouzdanje kod navijača, a i samih igrača je na maksimumu, a ova pojava je potvrdila početnu tezu da sve srećne porodice uvek nekako liče jedna na drugu.
SISTEM I ODSUSTVO ISTOGA
Dolaskom svakog novog trenera na ove prostore, pominje se sistem i implementacija istoga. Stavljajući poseban akcenat na to, u teoriji svi imaju razumevanje i odobravaju vreme da sve zamisli stručnog štaba budu prenete na ekipu. U praksi to izgleda mnogo drukčije – zar ne? Kada je potpisivan ugovor sa Baharom, govorilo se o trogodišnjem projektu, slobodi koju će Izraelac imati i svi su bili svesni da jedne pripreme neće od Zvezde stvoriti neku „mašineriju“ u evropskim okvirima. Rezulat – raskid ugovora posle svega pola godine. Miloš Milojević je predstavljen kao mlad i perspektivan trener, sa modernim pristupom fudbalu, iza koga će klub stati i maksimalno mu olakšati izuzetno tešku funkciju. Rezultat – prekid saradnje na kraju sezone i nepoverenje u njegov rad. Kada je pre par godina Ilija Stolica ozvaničen kao trener Partizana, znalo se da se radi o jako dobrom treneru, ali i o nekome kome će biti potrebno vreme da implementira sve svoje zamisli, te da instant rezultati teško mogu da se očekuju. Ne moramo govoriti šta je bilo na kraju.
Sindrom oba srpska velikana i šema po kojoj rade je manje-više isti. I to ne „od juče“, već je tako dugo vremena. Svi pričaju o sistemu, vremenu za mlade trenere, podršci za njih i njihovoj zaštiti od svih okolnih faktora, ali je realno stanje daleko od toga. Kao celokupni rezultat toga, klubovi se okreću nekim proverenim rešenjima, ljudima koji ne mogu da donesu puno toga, niti „bolji fudbal“, razvoj igrača (više posledica primoranog igranja sa dva bonusa, a manje zapravo rada sa trenerom), već donose neku prividnu stabilnost u domaćim okvirima, a mane i limiti zbog kojih ti ljudi i ne mogu da pronađu neki ozbiljniji angažman brzo budu razotkrivene u evropskim okvirima.
Upravo iz svega ovoga teško je ne zapitati se u kojoj meri će Rijera pogodovati svojim nadležnima u Crvenoj zvezdi. Bivši strateg Ajntrahta i Celja, u svojim obraćanjima od dolaska u Beograd, više puta je isticao da su njemu rezultati u drugom planu; odnosno da isti dolaze kao posledica rada, same igre na terenu i tome kako njegova ekipa izgleda. Španac ističe da je bitnije igrati lepo, dobro i biti na terenu ona ekipa koja će se pitati i stvarati šanse, makar i po cenu negativnog rezultata. Ni u jednom trenutku nije obećavao trofeje, uspehe i pobede, samo to da će tim, koji je u dosadašnjem delu sezone izgledao mlako, promeniti identitet.
Njegova filozofija se bazira na tome da i kada se gubi, da se gubi u svome stilu, da se po cenu rezultata i kratkotrajnog uspeha, ne sme menjanti esencijalna filozofija i DNK ekipe. Sve ovo za sada zvuči idealno, i zapravo predstavlja ispravno razmišljanje i stav jednog trenera koji jasno zna šta želi. Svim ljudima koji na fudbal ne gledaju čisto kroz prizmu rezultata, kratkotrajnih radosti i pobeda od danas do sutra po cenu bilo čega, prisustvo takve ličnosti u klubu donosi sigurno ozbiljnu dozu satisfakcije. Ipak, onim na drugoj strani, koji bi po cenu pobede pristali na bilo šta, potencijalni porazi i negativni rezultati koji bi došli kao posledica i možda nekada preterane ofanzive, takav stav španskog stručnjaka će zasmetati.
Treba razgraničiti i objasniti da se ovde ne misli na prilagođavanja tokom meča, promene taktičkih zamisli usled različitog protivnika, već da je u pitanju generalna filozofija i izgled ekipe. Jasno je da Crvena zvezda neće u svakom meču izgledati isto, imati identičnih 11 i težiti istim zadacima na terenu, ali ta vrsta prilagođavanja ne menja generalnu sliku i esencijalne ideje samog trenera.
ŠTA JE RIJERA DONEO NA TERENU?
Iz 90 minuta fudbala pod novim šefom stručnog štaba, teško je izvesti neke detaljne zaključke i analizirati izgleda tima. Ipak, tih par treninga je bilo dovoljno da se makar u nekoj određenoj meri nasluti čemu će težiti nova Crvena zvezda. Prvo, utisak je da su igrači imali znatno više samopouzdanja, što po samom Špancu, čini igrača čudovištima. Da ne idemo od imena do imena, uzećemo na primer Timija Maksa Elšnika. Slovenac koji od dolaska u klub često nije uspevao da ima kontinuitet igara i stekne visok nivo vere u sebe, koji bi iz njega izvlačio najbolje, na meču protiv Plzenja je delovao preporođeno. Pored već pomenute saradnje sa trenerom u periodu dok je igrao u Sloveniji, jasno je da su novi zadaci i uloga koju je imao Elšnik, njemu dosta više odgovarali. Manje odgovoronosti u izgradnji napada, samim tim sakrivanje nekih njegovih mana, igra bliže protivničkom golu gde je imao slobodniju ulogu, prijali su igraču, a dve asistencije samo su šlag na tortu. Upravo je zadatak svakog trenera da izvuče iz svakog igrača ono najbolje. To je moguće samo ako se sam igrač oseća komforno na terenu, a uloga trenera je da ga dovede u takve pozicije. Istina, bilo je vidljivo da mnogi igrači nisu „plivali“ baš najbolje u zahtevima novog šefa struke, ali je takođe bilo uočljivo da postoje mnogo jasnije ideje šta se od njih traži, a uigravanje takvih zamisli će za posledicu imati da će sve veći broj igrača doživeti Elšnik partiju.
Muhamed Čam je istako da mu je razgovor sa trenerom prijao, da ih je ubedio da mogu igrati znatno bolje i da mu zbog toga igrači i veruju. Austrijski internacionalac je dobio slobodniju ulogu, puno više lopte u nogama, po potrebi se spuštajući i na poziciju šest po loptu, a u završnoj trećini kombinatorika u međuprostoru, posebno sa Osmanom Bukarijem, iz njega je izvlačila najbolje, a nema sumnje da će u budućnosti izgledati još bolje, opuštenije i sigurnije. Bukari je dobijao malo drukčije zahteve, posebno bez lopte, Marku Arnautoviću su se stvarali situacije iz kojih se izvlače njegovi najbolji kvaliteti… Same taktičke zamisli i sve ono što trener traži od svojih igrača, mora da bude prilagođeno igračima. Često se od igrača traži možda ono što ne mogu da igraju ili se dovode u nekomforne zone, u kojime se ne snalaze, a o tome smo pisali u prošloj analizi gde se govorilo o tome kako je Vasilije Kostov bio ugušen u duelu protiv Ber Ševe. Mladi reprezentativac Srbije i dalje nije na nivou koji se od njega očekuje, ali je već preksinoć bilo vidljivo da ovaj supertalentovani mladić izgleda dosta bolje.
ŠTA OČEKIVATI U BUDUĆNOSTI?
Kao i većina španskih trenera, Albert Rijera insistira na posedu i kontroli utakmice. Pri tome, jasno je istakao da nije cilj imati kvantitet i uzaludnu dominaciju bez stvaranja šansi, već da se bude što efikasnije. Moglo se čuti od mnogih Španaca, da se njihova filozofija vezana za defanzivu, ogleda u tome da se kontrolom utakmice sa loptom u svom posedu, ekipa brani. Ne spuštanjem u niski blok, čekanjem da protivnik pogreši, već da se nametanjem svoje igre i napadajući, ekipa istovremeno brani. Rijera ističe da svojim igračima ne zamera kada izgube loptu, pogreše, promaše izglednu šansu, već kada posle toga ne odgovore na adekvatan način – dajući 100% da isprave grešku i budu u službi ekipe. Nešto slično tome, autor ovih redova je slušao na klinici Duška Ivanovića, gde crnogorski stručnjak ističe da košarkašima nikada neće zameriti ukoliko ne pogode šut , već ako ne daju svoj maksimum u odbrani, ispravljanju grešaka, na taj način dajući primer čitavoj ekipi kako treba da se bore.
Mnogi treneri, nebitno koji timski sport i koji rang takmičenja ekipa igrala, upravo baziraju svoju filozofiju na ovim postulatima. Tako na primer, američki stručnjak Džesi Marš, kada je govorio o načinu na koji njegova tadašnja ekipa Salcburg igra presing, kaže da od svih igrača zahteva i traži da maksimalno učestvuju ovoj radnji, na taj način budu primer igraču ispred sebe, koji će imati poverenja u saigrača i neće se štedeti prilikom presinga.
Ovim primerima se htelo dodatno približiti šta očekuje i sam Rijera od svojih igrača. Neće uvek biti pobeda i spektakularne igre, ali će se od svih tražiti maksimalno zalaganje i timska igra. Ako jedan ne učestvuje u igri na takav način, štedeći se i izbegavajući maksimum svoj igre, biće poput korova uklonjen iz ekipe.
O samoj taktici i zamislima španskog stručnjaka, pisaće se nekom drugom prilikom, kada se uslovno rečeno „nakupi“ utakmica. Za sada je bilo dovoljno predstaviti ovaj pristup Rijere, kao i razgovorati o nekim osetljivim temama vezanim za famozni „sistem“ i šta bi moglo predstavljati problem u budućnosti.
