Košarkaš francuskog Šalona i srpski reprezentativac Dušan Ristić govorio je za TeleSport, a povod za razgovor sa prekaljenim asom je bio najlepši mogući – godinu dana od osvajanja srebrne medalje na Svetskom prvenstvu u Manili i osvajanje bronzane medalje na Olimpijskim igrama u Parizu.
Istina je, da je Ristić bio akter u jednom od ova dva najznačajnija uspeha za srpsku košarku poslednjih godina, ali nema sumnje i da je konstantno pružao podršku svojim saigračima, uprkos tome što nije bio u Parizu – na Olimpijskim igrama.
Ristić je i jedan deo ovog leta žrtvovao zajedno sa reprezentacijom na pripremama, a potom ga je iskoristio, kako bi se posvetio porodici, prijateljima, ali i njemu najvažnijoj sporednoj stvari na svetu – košarci.
Upravo se iz tog napornog rada i posvećenosti rodio ugovor za Dušana, koji je ovog leta zadužio dres francuskog Šalona. On će tako naredne sezone zajedno sa još jednim Srbinom, Nemanjom Nenadićem, braniti boje francuskog kluba.
– Nemanja Nenadić i ja smo dobri prijatelji, mi smo pre nekoliko godina igrali zajedno u Crvenoj zvezdi, od tada se još poznajemo. Kada sam dobio zvaničnu ponudu Šalona, posavetovao sam se i sa njim. On mi je tada podelio svoje iskustvo, jer je Nenadić u Francuskoj već godinu dana. Sigurno je i on na neki način uticao na to da ja razmotrim ovu opciju kao svoj naredni klub – počeo je Ristić u razgovoru za TeleSport.
Istakao je Ristić i da je upoznat sa ambicijama kluba, kao i da se već adaptirao na potpuno novu sredinu za njega.
– Adaptirao sam se već na novu sredinu. Ovo je poprilično lep deo Francuske, grad Šalon je mali, ali se nalazi na jako lepoj destinaciji. Sada smo trenutno u pripremnom periodu, mnogo treniramo, pa nisam imao baš previše vremena da upoznam okolinu i grad. Ceo kolektiv, počev od ljudi koji rade u klubu, pa sve do igrača su me prihvatili odlično. Radi se o jednom dobro organizovanom timu, koji ima sjajne uslove za rad. Imaju odličnu halu, trenažne centre i generalno je cela struktura kluba organizovana na jako visokom nivou. Moj početni utisak je pozitivan i za sada sam zadovoljan kako sve to izgleda – nastavio je Dušan.
Bilo je reči i o klupskim ciljevima za narednu sezonu.
– Klub predvodi crnogorski trener, Savo Vučević. Upoznat sam i sa klupskim ambicijama. Pre svega je cilj da se klub što pre vrati u neko od evropskih takmičenja, a da bi se to ostvarilo, prethodno je potrebno da uđemo u plej-of. Upravo je to neki primarni cilj kluba. Francuska liga će ove godine biti poprilično jaka, oni su iz godine u godinu sve jači. Naredne sezone će imati i tri evroligaša. Prošle godine Burg je bio finalista Evrokupa. Radi se o jednoj kvalitetnoj ligi, tako da neće biti nimalo lako da ostvarimo svoje ciljeve, ali ja sam optimista po tom pitanju i smatram da smo napravili dobar tim, da klub poseduje dobar sistem i siguran sam da znaju šta rade.
“Manila je vrhunac moje karijere – u reprezentaciji imamo bratski odnos”
Nismo mogli, a da se sa zajedno sa Dušanom ne prisetimo tog antologijskog Svetskog prvenstva iz Manile prošle godine.
– Svakako da to Svetsko prvenstvo i dalje u nama budi jako lepa sećanja. Za mene lično je to vrhunac karijere, a ta srebrna medalja je svima nama donela mnogo sreće, radosti i sve što je došlo nakon toga. Balkon i sva ostala iskustva koja smo doživeli su stvarno neprocenjiva. Ipak, put do te medalje nije bio nimalo lak, bilo je tu dosta otkaza, veliki broj navijača nam nije davao neke velike šanse, onda je usledio i peh sa Borišom, koji je tada prošao kroz dosta teških trenutaka i sve je to uticalo na ekipu tada u Manili, ali smo mi uprkos svemu tome uspeli da smognemo snage, pronađemo motivacije i dokažemo da kada se uspostavi jedan dobar timski kolektiv i jedna dobra timska hemija, rezultat ne izostaje. Svaki put kada se osvrnem sada na to Svetsko prvenstvo, mnogo mi bude drago, jer to što smo napravili u Manili ima veoma važan rezultatski značaj, ali i kreirali smo jedan sjajan kolektiv. Svi u reprezentaciji su imali bratski odnos i taj uspeh je bio jedan temelj za dalje, pa i za ovo leto, koje je, takođe, bilo uspešno. Smatram da je Manila svima nama ostala u jako lepom sećanju.
Šta je ključ svega toga, kako je ekipa uspela da pronađe motivacije i želje da nastavi da pobeđuje i nakon što je Boriša ostao bez jednog bubrega u Manili?
– Sigurno da veliku ulogu u svemu tome igra i selektor Svetislav Pešić. On je uspeo da selektira taj tim. Kako i on sam kaže, to nije bio roster od 12 najboljih igrača, već od 12 igrača koji na parketu funkcionišu najbolje zajedno. Velike zasluge idu njemu. Sa druge strane, u tim teškim trenucima, kada košarka nije bila primarna stvar u našim životima i kad se Boriša borio za svoj život, svi smo bili pod velikom tenzijom i konstantnim iščekivanjem da samo njemu bude dobro, i da smo mi na taj način skinuli košarkaški pritisak sa sebe u tom momentu. Kada smo dobili prve pozitivne vesti i kada nam je Boriša svima poslao poruku da je dobro, tada smo osetili tu neverovatnu mentalnu snagu i to je na kraju donelo rezultat. Život našeg saigrača je bio mnogo veći od svih nas u tom trenutku.
Nažalost, Borišin peh je obeležio Svetsko prvenstvo u Manili, ali se na kraju iz svega toga rodilo i dosta pozitivnih stvari. Srbija je osvojila srebrnu medalju, iznikao je i slogan popularnog Karija: “Svi za jednog, jedan za svi”, a svi će se uvek rado prisećati neverovatnog dočeka košarkaša na balkonu ispred Skupštine Srbije zajedno sa Novakom Đokovićem.
– Bilo je i dosta lepih trenutaka, naravno. Od početka priprema, pa sve do samog kraja je bilo jako lepih momenata. Ne mogu da izdvojim nijedan posebno, ali ono što ja pamtim, jeste upravo to sjajno druženje. Dolazak u reprezentaciju nekada zna dosta da bude i naporan, ali su tog leta svi došli sa određenom dozom entuzijazma i pre svega ti momci su imali želju da budu tu, nijednog trenutka nikome nije bilo teško što je došao i što izdvaja svoje slobodno vreme. Pre svega, mislim da je razlog tome upravo to sjajno druženje, jer smo stvarno funkcionisali fenomenalno, kako na terenu, tako i van njega. Stalno smo u sobama igrali neke društvene igre i gledali neke utakmice zajedno. Mislim da nas je to druženje pratilo tokom celih priprema i posle kada smo otišli na taj predpripremni turnir. Sećam se, kada smo došli u Manilu, uslovi su bili jako teški, jer je napolju bila ogromna vlaga, a i temperature su bile iznad proseka, pa nismo mogli ni da šetamo. Iz tog razloga smo dosta vremena provodili u hotelu. Svi zajedno smo se družili u jednoj prostoriji i upravo je iz tog druženja proistekla ta vrhunska hemija, jer za sve u životu, pa tako i za uspostavljanje hemije je potrebno vreme. Mi smo to kroz pripremni period ostvarivali postepeno i kako su dani odmicali, ta timska atmosfera je bila sve bolja i bolja. Mislim da smo kao tim i ekipa napravili sjajan posao, tako što smo pre svega poštovali jedne druge. Kada je u timu dobra atmosfera, rezultat sigurno na kraju ne izostane.
Kao i uvek, ostaje žal za propuštenom prilikom u finalu i taj bolni poraz od Nemačke.
– Jako čudan osećaj je bio nakon poraza od Nemačke u finalu, jer smo sa jedne strane svi bili
svesni uspeha, koji smo ostvarili. Niko nam nije pridavao prevelike šanse da ćemo osvojiti
neku medalju, a mi smo opet došli na korak od osvajanja zlata. Sigurno je da je
posle utakmice svima bio žal za propuštenom prilikom. Dobrić se povredio u prvim
minutima meča, Milutinov je tada igrao sa povredom, Bogdanović je bio rovit. Sada, kada
su se svi utisci slegli – da smo imali samo malo više sreće u tom medicinskom segmentu,
siguran sam da bi sada razgovarali i o drugačijem rezultatskom ishodu, ali treba biti i
zahvalan za sve to što je urađeno. I meni je lično bilo potrebno neko vreme, kako bi se
utisci konačno slegli, bilo je tu i žala za zlatom, a istovremeno i velikog ponosa i radosti što
smo uopšte uzeli medalju. Sa ove distance – godinu dana kasnije, smatram da je srebrna
medalja jako veliki uspeh za nas i uveren sam u to da se svaki igrač iz tog tima ponosi sa
tim i da je to svima nama jedna od najdržahih uspomena u karijeri.
Niko nije zaboravio Borišinu žrtvu za Srbiju
Boriša se i dalje oporavlja od gubitka bubrega, a u danima kada cela Srbija slavi osvajanje olimpijske bronze – Simanić trenira u nadi da će dobiti pristojan ugovor za narednu sezonu.
Tako se stekao utisak i da je dobar deo navijača zaboravio na Borišinu žrtvu za nacionalni tim samo godinu dana ranije, ali Ristić ne gleda na situaciju na takav način.
– Zavisi na koji način posmatramo na sve to. Ja znam da ga niko od saigrača nije zaboravio,
daleko od toga. Mi ga svi poštujemo i kao osobu, i kao košarkaša, cenimo tu borbu kroz
koju je on prošao u Manili.
Dodao je Ristić i da će cela nacija doživotno biti zahvalna Boriši na onome što je uradio za svoju zemlju i da ga niko nikada ne sme i neće zaboraviti.
– Sigurno ćemo svi biti doživotno zahvalni njemu zbog toga, jer uopšte nije bilo lako izboriti se sa tako teškom povredom. Ne smatram da ga je iko od nas zaboravio.
“Imali smo kvalitet da pobedimo Ameriku – sudije nisu uticale na rezultat”
Nešto manje od godinu dana nakon neverovatnog uspeha – košarkaši su uspeli da nam priprede još jednu predstavu za pamćenje, koju sigurno dok smo živi nećemo zaboraviti.
Osvojena je još jedna olimpijska medalja, a ovoga puta smo bili i na korak od ispisivanja istorije – i to usred Pariza.
Ipak, Srbija je u polufinalu olimpijskog turnira nakon drame poražena od američkog drim tima, ali su izabranici Svetislava Pešića uspeli da se izdignu nakon poraza i savladaju Nemačku u borbi za bronzano odličje.
– Predstavili smo svoju zemlju i ekipu u najboljem mogućem svetlu, to je bio perfektan turnir.
Taj poraz od Amerike u polufinalu je svima nama jako teško pao i svi smo očekivali da je
napokon došlo vreme da se pobedi drim tim. Mi smo imali kvalitet za tako nešto, ali su na
kraju nijanse odlučivale.
Nakon poraza, dosta se govorilo i o sudijama, odnosno o načinu na koji je sudijska trojka donosila određene odluke, pogotovo u poslednjoj deonici. Ristić ne želi da stavlja to u prvi plan.
– Ne smatram da su sudije tu previše uticale, naravno, bilo je grešaka, kao i na svakoj drugoj utakmici, ali se sećam da sam nakon meča rekao svojim prijateljima, kako sam ponosan na svoje saigrače i ceo stručni štab, jer je ta utakmica protiv Amerike, po mom mišljenju, jedna od naših najboljih mečeva u poslednjih 20 godina. Način na koji smo mi izneli taj meč od prvog do poslednjeg minuta je stvarno za primer i način na koji smo pripremili utakmicu je bio stvarno savršen. Smatram da smo odigrali fantastičnu utakmicu i da nikome ništa ne sme da se zameri. I ta bronza, koja je došla nakon trijumfa nad Nemačkom za mene je vrlo slična zlatu, što bi se u narodu reklo: “Sija zlatnim sjajem”. Momci su svojim zalaganjem pokazali kako treba da se igra za nacionalni tim.
Orlovi su i nakon osvojene bronze bili u centru pažnje svih sportskih dešavanja u Parizu, pošto je kompletan sportski svet ispratio slavlje košarkaša Srbije. I sam Ristić je bio oduševljen način na koji su to njegovi saigrači odradili.
– Nisam iskreno ispratio kompletno slavlje košarkaša nakon osvojene bronze, ali sam video
da su momci sve to proslavili kako treba. Ljudi samo vide finalni produkt, što je medalja, ali ne vide nedelje i nedelje prethodnog rada na pripremama, kao i brojna odricanja. Smatram da su momci zasluženo sve to proslavili. Mnogo truda je uloženo u ove Olimpijske igre i uvek kada se napravi neki veliki uspeh, važno je da se to i lepo proslavi.
Šta je to potrebno, kako bi se reprezentacija vratila sa medaljom oko vrata nakon svakog velikog takmičenja – u čemu je ključ uspeha?
– Pre svega je tu uvek potrebno da se odstrani bilo kakav ego, da igrači shvate da u reprezentaciji ne predstavljaju svoj individualni kvalitet, već da se svaki pojedinac maksimalno podredi timu. Tako je i bilo kod nas za svaki kvalifikacioni prozor i za svako prvenstvo. Svi igrači koji su dolazili, počev od Nikole Jokića, pa sve do igrača koji možda nisu imali prilike da se dokažu u reprezentaciji, svi su dali svoj maksimum i svi su se maksimalno podredili onim ulogama, koje im je selektor Pešić namenio. Dosta zasluga ide i Pešiću, jer je on selektovao te igrače, a to je učinio prema nekoj svojoj viziji i filozofiji. Te stvari koje je on tražio od nas su bile poprilično lake – svako je imao svoju ulogu i znalo se tačno ko i šta radi. Svaki igrač koji je nosio dres sa grobom na grudima se zaista trudio. Nekada to izgleda perfektno, a nekada i ne baš tako sjajno, ali suština je u tome da želja i motivacija nikada ne manjkaju. Upravo je to iz mog nekog ugla bio neki zaštitni znak naše reprezentacije, svi su imali podređenost timu i maksimalnu želju da što više doprinesu nacionalnom timu – objasnio je Ristić.
Dugo čekamo na to zlato – vreme je i da ga dočekamo
Ostalo je još jako malo vremena do početka kvalifikacionog prozora za plasman na Eurobasket 2025. godine, ali nema sumnje da će i ovoga puta očekivanja biti najveća moguća. Cilj se, ipak, već zna i on je samo jedan – zlatna medalja, nada joj se i Ristić.
– Uvek se treba nadati i težiti ka tom cilju, ali nikada se ne zna koja će ekipa nastupiti na prvenstvu, jer su sezone duge, a pre svega je potrebno i da svi igrači budu zdravi. Kada dođe vreme za Eurobasket i pripreme, mislim da će svi biti spremni. Mi smo zemlja košarke i uvek kada se okupimo u najjačem sastavu, smatram da borba za zlato uvek treba da bude cilj, tako da ga zaista dugo čekamo, a ja se najiskrenije nadam da će se to dogoditi u nekoj bliskoj budućnosti.
Podsetimo, Srbija će u okviru kvalifikacionog prozora igrati protiv Danske, Finske i Gruzija, a tri najbolje ekipe će se direktno plasirati na Evropsko prvenstvo naredne godine.
Pričao je Ristić i o velikim očekivanjima, kao i o pritisku javnosti pred svako takmičenje.
– Sve je to normalno, na nama igračima je da pokušamo da se izborimo sa tim pritiskom, ali je on uvek prisutan. Mnogi treneri i igrači vole da kažu kako je pritisak privilegija i da nema svako tu privilegiju da oseti taj pritisak. Svakako, da svi mi moramo da znamo kako da se izborimo sa tim i kako da ga ostavimo po strani. Normalno je i sada očekivati da će na svakom narednom takmičenju očekivanja biti najveća moguća, ali uvek treba ići korak po korak, treba prvo ostati zdrav, da okupimo najjaču moguću ekipu, a za ostale stvari, smatram da će one doći organski i prirodno.
Nema sumnje da će ponovo u centru pažnje biti i potencijalno igranje Nikole Jokića za reprezentaciju.
– Nikola je fenomenalan igrač. On je po mom mišljenju najbolji igrač na svetu, ne samo zbog svojih individualnih kvaliteta, već i zbog toga što on stvarno čini svoje saigrače boljim. On je to dokazao i u reprezentaciji i u Denveru, a upravo su to te odlike vrhunskih igrača. Smatram da je Nikola sada na nivou, gde u svakom segmentu igre dominira. Možda i najfascinantnija stvar njegove igre je upravo to što on čini svoje saigrače mnogo boljim i upravo je to razlog zašto ja smatram da je on najbolji i najkorisniji igrač na svetu. Napravio je velike uspehe sa Denverom prethodnih par godina, a i sada je sa rerpezentacijom bio vrlo blizu da pobedi najbolji nacionalni tim svih vremena. Svi ljudi koji opisuju njegovu igru, mislim da im polako ponestaje reči.
“Zvezdin poziv bih uvek prihvatio”
Dušana sada u Francuskoj sa Šalonom čeka potpuno novi izazov, ali se Ristić uvek rado priseća i vremena kada je branio boje kluba sa Malog Kalemegdana – ne baš tako davno.
– Sada sam fokusiran na sezonu koja mi predstoji u Francuskoj, sa svojim klubom ovde. Poziv Zvezde je za mene uvek opcija, svakako da bih taj poziv i prihvatio, ali to su neke hipotetičke stvari. Iskreno, ne razmišljam preterano o tome u ovom trenutku, usresređen sam na narednu sezonu, ali Zvezda je moj voljeni tim, tu sam košarkaški stasao. Sada je jako nezahvalno pričati o tome.
Prokomentarisao je Ristić i pojačanja večitih rivala tokom ovog leta.
– Oba večita rivala su se pojačala sjajno tokom ovog leta, doveli su odlične igrače. Zvezda je zadržala malo veću okosnicu tima, pogotovo kada je reč o domaćim igračima, dok je Partizan promenio 90 odsto svog tima, tako da će oni imati malo teži zadatak da ukomponuju sve to, jer nije lako uspostaviti kontinuitet i rezultat od prvog dana sa novim igračima, ali su to vrhunski košarkaši i smatram da će oni imati jako dobru šansu. Zvezda je, takođe, odradila sjajan posao sa pojačanjima. Nadam se da će oba srpska tima napraviti bolji rezultat u Evroligi, nego prošle godine i da ćemo u nekom idealnom scenariju gledati oba tima u plej-ofu. Sigurno da imaju kvalitet za tako nešto, a uz malo sreće i kontinuiranog rada kroz sezonu, to je sasvim realno.
Deco, samo naporno trenirajte
Za kraj je Ristić imao i poruku za sve mlade talente, koji se svakodnevno trude da postanu upravo ono što je Dušan danas – nema sumnje da bi za njih to bilo ispunjenje sna.
– Nema neke preterane filozofije u tim godinama. Za mladog igrača je najbitnije da naporno radi, trening je ono što te mlade i perspektivne igrače odvaja od proseka, jer su bez napornog rada rezultat i uspeh nemogući. Niko ne garantuje da će taj rad doneti rezultate, ali je sigurno da bez rada nema osnova za dalje. Uvek savetujem mladim igračima da se što više fokusiraju na trening i da iz dana u dan budu sve bolji i bolji. Jednog dana će doći i taj nivo reprezentacije – to svakom mladom igraču treba da bude cilj – zaključio je Dušan u svom opširnom intervju za TeleSport.
Piše: Vuk Mladenović
