Sezona nije gotova, ali kad Partizan evroligaški deo završi na 12. mestu, ranije nego što se očekivalo, veći deo utisaka je fomiran. Sigurno da su borbe za trofej u AdmiralBet ABA ligi i srpskom šampionatu nešto što ih može obojiti nekom drugačijom nijansom, međutim, već sad je vreme za prvi presek.
Iako je pred timom završnica ABA lige i borba za trofej regionalnog šampiona, ono suštinski za čim se letos krenulo iz korena, a to je svakako Evroliga, doživelo je svoju reprizu. Rezultatski gledano, Partizan je ponovio prošlu sezonu i ostao bez mesta u doigravanju. Kontinentalna odiseja prepuna ekstremnih slučajeva, od početnog remonta, preko nagomilanih poraza i vraćenih dugova sa kamatom, do izvesnog zamora materijala u ključnoj fazi, okončana je relativno neuspešno. Normalno da smo, kroz suživot u poznatim okolnostima, navikli da ovdašnja javnost postavlja velika očekivanja i pokazuje još drastičnija razočarenja.
Nekada i van realnog okvira stvari i granice racionalnog utiska. Sport je odavno prevazišao svoju prirodnu pojavu u narodu – da oplemeni, skrene pažnju sa ozbiljnih aktulnosti i time poveže ljude. Čini se da je sada apsolutno sve suprotno. Pomešana osećanja strepnje i straha nadvili su se nad beogradskim nebom i opet doneli provalu oblaka baš kada im vreme nije bilo. Crno–beli, pokisli i suočeni sa činjeničnom slikom na tabeli, prihvatili su surovu stvarnost i neminovno krenuli za novim izazovima koji čekaju iza ugla. Jedan takav, svakako je preispitivanje trenutnog sastava, učinka pojedinaca i nagoveštaj koga bi sledeće sezone mogli da gledamo u Partizanu.
Ono što je, verujemo, svima jasno, da retko kada ogromna čuda dolaze preko noći. Čuvena latinska poslovica koja ukazuje da ni Rim nije izgrađen za jedan dan, dovoljno govori. Međutim, ovde pričamo o ekipi koja je u aktuelnoj sezoni Evrolige zaista imala priliku da ode korak dalje. Možda to sada zvuči poražavajuće, s obzirom na konačni proizvod, ali bi se pre trebalo poistovetiti sa izvesnim kvalitetom rostera crno–belih. Naravno da će svaki tim na čijem je čelu Željko Obradović pucati visoko i daleko. Na kraju dana, mnogi igrači su dolazili u klub zbog poziva najtrofejnijeg trenera Evrope, a ne ostalih pratećih faktora.
Ipak, svesni smo da se potezom od letos, stručni štab nedvosmisleno odlučio za restart. Okrenut je novi list, a sa njim i započeto drugačije poglavlje u Partizanu. Promenjeni su nosioci ekipe i likovi sa kojima su se navijači identifikovali, a posebno mlađi simpatizeri idealizovali. Teško je bilo predvideti da li će se pronaći adekvatne zamene i uspostaviti filozofija igre za budućnost.
Šta je otkrila prilično, izvesna sadašnjost i kakve odgovore dobijamo gotovo godinu dana kasnije? Ukoliko se blago osvrnemo na taj period, generalno mišljenje išlo je u pravcu pogrešnih poteza pri potpisima Pi Džej Doužera i Frenka Kaminskog. Obojica su stigli kao takozvane NBA akvizicije, sa pedigreom proverenih igrača, kako u smislu onoga što nude, tako pogotovo i sopstvenih nedostataka. Pokazalo se da je računica gotovo stalno odlazila u minus i da se njih dvojica neće sabrati. Odbrana je ličila na švajcarski sir, dok je ritam u napadu signalizirao na sve osim ubojito sečivo popularnog noža iz pomenute alpske države. Jednostavno, ako treba da je kraj – neka se odmah desi, pozivali su ljudi na tribinama, duboko suočeni sa opštom letargijom u svlačionici.
Situacija se naglo redukovala, te se dogodila transformacija iz korena. Partizan je potpisao čak 14 košarkaša letos, što je verovatno rekord u Evroligi i apsolutno istorijski presedan za slavni klub. Najzvučnija pojačanja, sa razlogom, reklo bi se, bili su momci iz istog kontinentalnog takmičenja – Ife Lundberg i Brendon Dejvis. Višegodišnje iskustvo nastupa u elitnom rangu ukazivalo je na sigurne opcije. Obradović je povukao špil i pokazao karte, ali je svaka naredna runda iz perpsketive Dejvisa i Lundberga odlazila u bezdan.
Ife je verovatno, bez previše dvoumljenja, glavni promašaj stručnog štaba u prelaznom roku. Danski reprezentativac je minule sezone nosio Virtus na svojim plećima, bitnim poenima odlučivao utakmice i kurioziteta radi, dva puta dobio Partizan ključnim koševima. Baš ništa nije moglo da najavi totalnu katastrofu u srpskoj prestonici. Međutim, sve što teoretski lepo zvuči, malčice je drugačije u praksi. Ove godine, Lundberg ne samo da je bleda senka sopstvenog izdanja, već je toliko počeo da remeti sklad kada je na parketu, da je postalo neizdrživo posmatrati ga.
Nota bene, Ife se zaista od starta sezone ne može pohvaliti impresivnom partijom. Istina, jedan period je vezao nekoliko konzistentnih izdanja gde je njegovo učešće zaista donelo razliku u korist Partizana. Gostovanja Asvelu i Olimpiji, pa nešto kasnije Virtusu i Monaku jesu demonstirala sjajnu kolektivnu predstavu, pa tako i dobru dopunu Danca, mada je svakako doveden za mnogo veće domete od uloge perifernog aktera. U ključnim okršajima, protiv Barselone, Efesa, Bajerna i Žalgirisa ukupno za ta četiri meča postigao je svega dva poena. Realizacija spolja ispod je svake kritike, što ilustuje podatak da je Lundberg poslednju trojku pogodio pre više od mesec dana.
Okej, Lundberg je neko vreme bio povređen, kuburio je sa pravom adaptacijom i drugačijom ulogom u timu. Ipak, vredi istaći da je pri izjavi koju je dao za domaće medije neposredno posle zvanične objave o prelasku u Partizan, sam istakao kako namerava da dobija minute na poziciji plejmejkera. On tu funkciju nije ispunio. Prodor je potpuno zatajio, a čak i kada se oslanjao na taj segment, nismo viđali izraženu superiornost kao prošle sezone gde je bio nezaustavljiv. Gorući problem su njegova rešenja u napadu i tu se posebno misli na ideju kako da dođe do koša. Protiv Žalgirisa u Kaunasu nekoliko puta je pokušavao da probije, a zatim, videvši da ga očekuje slepa ulica, uzimao jako teške šuteve i iste poslovično promašio.
Dejvis, za razliku od Lundberga, sebe je predstavio u prepoznatljivom svetlu. Napadački je Amerikanac i dalje kadar da poentira iz različitih situacija i ubedi navijače da je njegov potpis prava stvar za ekipu. Isto tako, u sledećem kadru može se videti kako Dejvis dozvoljava protivniku potpunu skakačku nadmoć u reketu. Propustio je samo jednu utakmicu i uglavnom pružao ono što je trenutno realnost, kako pozitivno, tako i negativno posmatrajući. Dejvis već par sezona ne igra previše u kontaktu, verovatno strahujući od povrede i to automatski povlači položaj ostalih saigrača sa njim na terenu. Defanzivno, svima su poznate prisutne mane koje je Obradović težio da niveliše tako što se Dejvis spuštao i glumio četvorku.
Realno goveći, Dejvis nije košarkaš koji mnogo igra za druge. Jednostavno, njegov forte je da iskoči nakon pika i oproba se van linije 6.75 ili da se približi korneru i uglavnom sa desne strane uzme šut preko ruke. Ostale akrobacije završavaju se pogubno. Protiv Olimpijakosa, Reala ili Albe u Beogradu bio je nerešiva enigma za rivale. Takođe, u Berlinu je zamalo probio tablu užasno izvedenim bacanjem par sekundi pre kraja. Teško je zaključiti šta preovladava i čega je ove sezone bilo više. Činjenica je da Dejvis izvesno ulazi u poslednji krug profesionalne karijere i da na tom putu nastup za Partizan nikako ne predstavlja mirnu luku u kojoj će se iskusni veteran usidriti.
Važna napomena za Lundberga i Dejvisa je da se od sledeće godine uvodi specifična verzija salary cap – a u evroligaške klubove. Krovna organizacija istakla je spisak pravila koje stupaju na snagu od sledećeg prelaznog roka, a prema kojima će dva najplaćenija košarkaša biti isključena iz kolektivnog budžeta. Samim tim, biće interesantno da ispratimo da li će rukovodstvo uručiti ispusnicu Brendonu i Ifeu, odnosno kako će ishod regionalnog takmičenja doprineti konačnom utisku dvojice neprijatnih iznenađenja u sezoni.
Ukoliko produžimo dalje, naletećemo na Duejna Vašingtona. Američki internacionalac, rođen u Nemačkoj, imao je prilično burnu dobrodošlicu u Evroligu. U sklopu šireg trejda nekoliko ekipa, tek što je došao u Beograd, vratio se za SAD, odradio deo protokola i opet zadužio opremu Partizana. Čitava sezona prošla je u takvom ruhu. Stalno odstupanja ravnoteže i konstatan hod na žici oslikan u amplitudama smislene i neobavezne košarke. Specifična situacija u Barseloni, pri kojoj je Vašington za dva minuta i 35 sekundi napravio četiri prekršaja i tako sebe i čitav tim doveo u neprijatnu poziciju, dostojno opisuje izvesnu dozu nedoraslih poteza kojih je košarkaš sklon. Vašington je u ekipu došao pre svega kao raznovrstan šuter, a u Evroligi je ove sezone ubacio svega 12 trojki iz 50 pokušaja. Na poslednjih nekoliko utakmica gotovo da i ne dobija priliku, pa je teško zaključiti kakva je budućnost Vašingtona u crno–belom. Pred njim je važan momentum, da dokaže od čega je satkan i vredi li se nadati popravnom iduće godine.
Što se tiče Frenka Nilikine – „Ljubav za ljubav, a sir za pare“. Surova današnjica ne preza od okrutnih reakcija, gde emociji nije mesto. Francuz je stvarno pokazao da zna u kakvu sredinu dolazi, brzo se uklopio u ovdašnji mentalitet i rano stekao sponu sa navijačima. Međutim, sve je to bilo na bazi obećanja, dok su dela izostala. Videlo se iz daleka da mu fali osećaja za intezitet Evrolige i da su godine strmoglavog pada u NBA ligi učinile svoje. Nažalost, ni fortuna ga nije pogledala. Odlučujuće lopte u utakmicama protiv Virtusa i Pariza dospele su njemu u ruke i ishod je oba puta bio identičan – bolan poraz Partizana. Kako je sezona odmicala, tako su se ređali novi pehovi, pre svega zdravstene prirode.
Nilikina je propustio devet vezanih utakmica, baš u periodu kada je Parni valjak uhvatio željenu spiralu rezultata, što opet apostrofira koliko je Frenk doprineo konačnom učinku tima. Ono gde se najviše zamera, nije ofanzivni aspekt njegove igre, jer je opšte poznato da Francuz poseduje nešto tvrđu ruku. Ipak, tamo gde je trebao da zavlada armirani beton, dešavali su se nedopustivi propusti. Lako i naivno je Nilikina dozvoljavao da protivnički bekovi naprave prednost i probiju prvu liniju odbrane, ostavljajući ga u prašini. Selekcija prekršaja, kao i kod drugih, u pojedinim navratima bila je prilično diskutabilna. Kada se sve uzme u obzir, čini se da je Nilikina pao na ispitu pruženog poverenja, s tim što poput gore navedenih saigrača postoji prostora da u ABA ligi zabeleži prelaznu ocenu.
Videćemo kako će stručni štab postupiti prema visokoletačima – Balši Koprivici, odnosno Ajzei Majku. Obojica su ove sezone pružali promenljive utakmice, pokazali da su sposobni za ozbiljnije minute, ali i istakli određene upitnike na koje ćemo odgovore dobiti po finišu ABA lige. Koprivici ističe ugovor na leto, u Partizanu je već četiri godine, a u međuvremenu je promenio i zastupničku agenciju. Daleko od toga da je stručni štab naštetio razvoju srpskog reprezentativca, mada je opšti utisak da se Balša nije mnogo promenio od dolaska u klub. Potencijal je itekako prisutan i on se iskazuje naročito protiv rivala iz ABA lige. Ipak, kada dođe prilika za pravu pozornicu, čini se da je tanka linija od sjajnog poteza do fatalne greške. Verovatno je takva pojava i prirodna za mladog igrača, s tim što Koprivica u maju puni 25 godina i to je već sasvim iskusan igrač koji je pitanje, kako iskustvo poseduje.
Majk je debitant u Evroligi i sa tim statusom je zaokružio izdanje na kontinentalnom planu. Demonstirao je veliku želju, upijao svaku lekciju trenera, dosta solidno koristio napadački kvalitet, ali i ostavio dovoljno prostora za napredak sledeće sezone. Ono što se posebno ceni jeste pristup Kanađanina. Nevezano da li je u igri ili ne, uvek se moglo videti isključivo hrabrenje saigrača, dobra vibracija sa klupe i čuvanje leđa timskih drugova na parketu. Jasno je da će potpis startne četvorke biti nasušna potreba u prelaznom roku, a pošto Majk ima dvogodišnji ugovor, eto opcije više pod obručima.
Da ne bude sve isključivo crno, važno je napomenuti i svetle tačke ovosezonskog izdanja Partizana u Evroligi. Karlik Džons je dirigovao napadom ekipe i od samog početka bio produžena ruka Željka Obradovića. Reprezentativac Južnog Sudana pružio je zaista potrebnu svežinu na poziciji čistokrvnog plejmejkera koga su navijači toliko dugo prizivali. Fantastičan instikt za kontrolu ritma i način na koji se prosto rečeno uveo u kontinentalnu košarku kupio je svakog kome je Partizan u srcu. Pružio je gotovo simultanku u derbiju na Kupu, delio lekcije o liderskom karakteru, ali i prihvatao odgovornost kada je ponestalo gasa u rezervoaru. Za Džonsa se znalo da je majstor sa loptom, ali je poezija u pokretu odsvirala posebne taktove u beogradskoj Areni. Karlik, kako je naveo, namerava da ostane u klubu i sledeće sezone, te je to svakako bitna vest pred dugo, toplo leto koje nam sledi.
Karlikov prezimenjak – Tajrik Džons, na sebi svojstven način, energijom i strašću lako se uklopio u ambijent Partizana. Ako stavimo u kontekst isključivo požrtvovanje, nema se šta zameriti snažnom Amerikancu. Doprineo je mnogim pobedama, odigrao znatno bolju sezonu od prošle, prepoznao na vreme datu misiju i značaj dresa kom pripada. Istina, često se dešavalo da jednostavno izgori. Da se lampice ugase i motor ugasi. Poput Matijasa Lesora, sigurno da će Obradović imati itekako posla u mentalnoj pripremi Tajrika za narednu godinu, jer je ogromni potencijal nesumnjiv. Potrošnja kojom je nagrađen za zalaganje pod košem na kraju se iskazala i kroz povredu čiji oporavak još traje. Time će se svakako voditi i stručni štab pri osnaživanju centarske linije i neophodnoj pomoći Tajriku u rovovskoj borbi na dva fronta.
Letošnje akvizicije iz nemačkih klubova, Sterling Braun i Isak Bonga, zaista su opravdali datu priliku i odigrali vrlo zahvalne epizode u Partizanu. Dok je Sterling poneo status NBA veterana, Bonga se kroz godine iskristalisao u funkcionalnog šrafa mehanizma bez kog se ne može i čiji se izostanak odmah prepoznaje. Mnogi navode da se Bongina pauza zbog povrede zgloba šake poklopila sa padom igre čitavog tima. To je de facto tačno i samo ističe učinak ostalih naspram Bonge. Analiza kako i zašto se Isak povredio, te da li je bilo potrebno pustiti ga da se priključi svojoj reprezentaciji, odvela bi priču u sferu naknadne pameti i čuvene maksime da je posle bitke lako biti general. Bonga je zavredeo da ostane sledeće sezone, a udvarača za njegov paraf itekako ima – prvi među kandidatima bivši klub, minhenski Bajern.
Kada je reč o Braunu, Sterling je bio ubedljivo najbolja ruka ekipe. Šutirao je jedno vreme kao u transu i završiće aktuelnu sezonu Evrolige sa gotovo 60% za dva, 46% za tri i 92% sa linije penala. To su procenti kojima bi se i asovi preko Atlantika sa punim pravom mogli pohvaliti. Takođe, pokazao se kao prilično aktivan igrač u odbrani, spreman da se spusti u stav i nanišani plen u očima protivničkog strelca. Selekcija prekršaja je nešto što je predstavljalo problem, često se ponavljalo i u odsustvu raspoloženih igrača primoravalo Obradovića na iznuđena rešenja.
U redovima iza nas nisu pomenuti Vanja Marinković, Aleksej Pokuševski, Arijan Lakić, Mario Nakić i Mitar Bošnjaković. Za razliku od ostalih saigrača status pomenutog kvinteta se za sada barem ne dovodi u pitanje, fokus je bio na onima oko čijih imena stoji upitnik, u bilo kom kontekstu.
Pred sastavom Partizana nalazi se završnica regionalnog takmičenja i suočavanje sa vodećim konkurentima za prvo mesto na tabeli. Gostuju Budućnosti i Cedevita Olimpiji, dočekuju Crvenu zvezdu i Megu. Svašta se kaže kada se priča, a najbolje da u narednih mesec rezultati govore umesto reči.
