Jan Veseli govorio je otvoreno o sve češćim spekulacijama vezanim za povratke bivših igrača u ekipu Beogradskog Partizana, ali i o emocijama koje ga vežu za klub i legendarnog trenera Duška Vujoševića.
U poslednje vreme sve se češće pominju imena poput Bogdana Bogdanovića, Vladimira Lučića pa čak i samog Veselog kao potencijalnih povratnika u Humsku, ali iskusni centar spušta loptu.
„Svašta se piše. I moji me pitaju ko dolazi u Barselonu, ko u Partizan. Dok ne bude na zvaničnom profilu – ništa nije sigurno. Za Bogdana znam šta oseća, meni je isto želja kao navijaču da ga vidim u Partizanu. Da li je realno sada ili za neku godinu, ne znam. Ne želim ni da ulazim u to.“ rekao je Veseli za Meridian Sport.
Veseli smatra da povratak bivših igrača može biti dobar potez, ali samo uz jasnu strategiju.
„Kao dobar. Ali, treba da se napravi kvalitetna selekcija. Ne samo da se vraćaju igrači da bi bili tu, a da ništa ne doprinosu klubu. Treba praviti selekciju, a ne hajp. Meni je lepo da se igrači vraćaju u klubove u kojima su rasli, samo u sistemu.“
Dotakao se i rada trenera Đoana Penjaroje, koji trenutno vodi Partizan.
„Uvek kad se promeni trener atmosfera je drugačija. Njegov odnos prema igračima i igrača prema njemu se menja. Oni žele da se pokažu jer im je bilo loše, pa se desi prava energija. Igraju dobro. Ali, ni ne pratim toliko, nemam vremena, samo vidim da dobijaju.“
Posebno emotivan bio je kada je govorio o odlasku Duška Vujoševića.
„Nisi spreman za tako nešto, ne očekuješ da će se desiti. Žao mi je, mnogo… I njega i njegove porodice. Pričao sam baš sa mojima i da mi je drago što nisam morao recimo da igram tu utakmicu protiv Partizana u Beogradu (posle Vujoševićeve smrti), stvarno ne znam šta bi mi ta atmosfera uradila. Video sam kako su ga ispratili u dvorani. Neopisiv je osećaj samo gledati. Sa jedne strane mi žao što nisam bio tamo, ali opet ne mogu da zamislim da sam morao da igram.“
Nastavio je u istom tonu, prisetivši se početaka karijere.
„Dao je šansu 18-godišnjaku da bude u prvoj petorci. Igrao sam na poziciji koja nije bila moja, izmislio je nešto, kockao se i – uspeo. Do neba sam mu zahvalan. Pričao sam sa Ćavijem Paskvalom kad se sve to desilo. Pitao me kako sam, pa smo malo razgovarali o Duletu. Rekao sam mu da je za neke ljude možda njegov pristup bio strog, ali da je za nas klince taj vojnički red bio neophodan. Meni sigurno, a verujem da će i ostali reći isto. Da nije bilo toga, moglo je sve da ode drugim putem.“
Na kraju, Veseli je sumirao utisak o svom bivšem treneru.
„Ceo period… On nam nije bio prijatelj u smislu da smo sedeli na kafama, ali smo imali strahopoštovanje prema njemu. Kad te pogleda… Znaš tačno po pogledu da li je srećan i zadovoljan, ili je ljut jer si nešto pogrešio. Ceo taj rad, kako je funkcionisao – bilo je posebno.“
I za kraj, kratko i iskreno:
„Svako mora sam da se izbori sa gubitkom. Ja sam to uradio uz porodicu.“
