Odavno nije bilo emotivnije u Humskoj nego subotnjeg popodneva, Bibras Natho je u suzama, ali pobedom završio dvadeset godina dugu karijeru. Želja crno-belog sveta je ostanak u klubu, ako je već penzija morala. Sličan je i stav voljenog igrača, razgalio navijače.
“Znate, status legende, to je, uh… Sve je to stvar viđenja i doživljaja. Svi to vide na svoj način. Što se mene tiče, ja sam navijač Partizana. Bio sam igrač, sada sam navijač Partizana. U budućnosti ću možda biti deo kluba. To ćemo tek videti. Ali imam ogromnu ljubav prema ovom klubu. Uradiću sve da vratim ovaj klub na mesto gde pripada. Trudio sam se kao igrač. Trudim se kao navijač, a možda ću se truditi i kao deo ovog kluba. Videćemo u budućnosti“.
Nikada lako, ali uvek lepo kada Birbas Natho evocira uspomene iz prethodnih sezona. Pregšrt teških trenutaka, sav napor uložio je u Partizan, što je za skidanje kape.
“Tokom ove godine, mnogo puta smo dolazili da se borimo, iako smo znali da nemamo velike šanse zbog mnogih stvari, ali i dalje smo dolazili na svaku utakmicu, svake godine, da se borimo za ovaj klub. I mislim da smo predstavljali ovaj klub najbolje što smo mogli. Bile su to teške godine, ali u teškim trenucima vidite snažne ljude, one koji vole ovaj klub i koji će ga gurati napred ka budućnosti kako bi došla bolja vremena. Siguran sam da će se to vratiti, jer je ovaj klub ogroman i niko ga ne može slomiti. Vratićemo se jači“.
,,Borio sam se da ne zaplačem”
Nije mogao, nadjačale su ga emocije na kraju. Po koja suza prolivena je Humskom, odluku da se penzioniše doneo je ranije tokom sezone.
“Tokom ove godine razmišljanja o kraju su se stalno vraćala. Ali, znate, za ovo nikada ne možete da se pripremite. Borio sam se sa sobom da ne zaplačem. Ali kada vidite svoju decu, svoju ženu, porodicu, ove neverovatne navijače… Znate, ta podrška je nešto fantastično. Imam sreću da budem deo ovog kluba, deo ovih navijača i mogu samo da kažem hvala“.
Priređeno mu je i iznenađenje, Rikardo Gomeš se pojavio na stadionu. Moralo je da se laže kako se ne bi posumnjalo, sjajno se završilo.
“Juče sam razgovarao s njim telefonom, i rekao mi je: “Letim za Portugaliju. Izvini, ne mogu da dođem”. Dobar je lažov, ali došao je pravo sa aerodroma i to je za mene znak ogromnog poštovanja. To mi pokazuje da ponekad u fudbalu steknete prijatelje za ceo život, a Riki je jedan od njih. Imam ih još mnogo, ali on mi je tokom ovih godina pokazao brojne stvari. Volim ga i zahvaljujem mu se“.
Mozaik je sklapao godinama, pa je teško da poseban akcenat stavi na određeni trenutak. Ukus slatkoće javlja se posle svake pobede u večitom derbiju.
“Svaki trenutak ovde je za mene poseban. Čak i kad je bilo teško, kad smo gubili. Ali naravno, dati gol u derbiju, pobediti u derbijima za ove navijače je možda trenutak najveće sreće“.
Makar još neko vreme neće da menja mesto prebivalište, Beograd mu se dopao. Niko ne zna šta može da donese dan, ali je srećan tu gde je trenutno.
“U ovom trenutku, da. Ostaćemo ovde. Moja žena, moja deca su veoma srećni ovde. Osećamo se kao da je ovo sada naš dom. Videćemo za budućnost, ali u ovom trenutku, da, ostajemo“.
