Čovek – klub!

Što kroz utisak lično proživljenog, što kroz priče starijih i kopanje kroz slavnu prošlost, može da se konstatuje nešto sa čime će se verovatno većina složiti – fudbalski klub Partizan je veliki klub, ali klub koji u bilo kojoj od epoha nije bio na maksimumu datog trenutka, niti koristio svoj potencijal do krajnjih granica. Crno-beli su u večitom raskoraku između ljudskih resursa u sportskom delu i okova u vidu rukovodilaca u najmanju ruku nedovoljno sposobnih da ih isprate.

Priča koja se proteže decenijama, od vremena kada je Parni valjak bio na korak do krova Evrope, do onih kada se bori za prevlast u skraćenoj državi, kao tamni oblak nad Humskom i teg na duši svakog navijača stoji bojazan da iza ćoška vreba neka brljotina rukovodećih struktura i sprema se da baci senku na ambicije, omeđi ih na limite koje bi u nekoj drugoj situaciji stručni štabovi i fudbaleri mogli da pomere ka nekim većim dometima i učine ih realnim. U ovom veku kada informacije putuju brzinom klika to je ogoljeno do granica bolne spoznaju da je velikan i dalje talac pogleda na svet ljudi koji su percepcijom fudbala i biznisa još uvek tamo negde u godinama pre pada Berlinskog zida.

No, da ne idemo na put kroz vreme, sukobe mišljenja oficira, frakcija unutar kluba, decenije pokroviteljstva istog čoveka, fokusirajmo se na aktuelne teme. Partizan živi od ljubavi onih koji iako svesni da se u neku ruku kockaju sa karijerom, vođeni srcem u fudbalskom ruletu igraju na crno i belo u pokušaju da njihova posvećenost nadjača depresiju koja od dolaska aktuelne garniture obavija Humsku. Igor Duljaj kao ruka spasa, svetionik da u mnogo crnog unese malo više beline nego što bi mogao bilo ko drugi, očigledno.

Nije da nisu pokušavali i drugi. Od Ivana Tomića i Marka Nikolića do Gordana Petrića, da se ograničimo na period od ustoličenja uprave u ovom sastavu, mada je i ranije Partizan često bio moderna verzija Saturna koji jede svoju decu. Svim trenerima je bila zajednička vera da u teškim okolnostima mogu da unesu novu energiju i promene nešto svesni teških okolnosti. Svaki na svoj način je i dobijao podršku u atmosferi nužde i potrebe za spasiocem, svakome od njih je ista bila oročena do trenutka kada brod uplovi u nešto mirnije vode. Korak po korak, došlo se do prošle sezone i neverovatne situacije da klub ovakve veličine mora dva puta da ubeđuje bilo koga sa adekvatnom licencom da sedne na klupu koja je nekad bila poželjna u regionalnim okvirima.

Istini za volju, kad dođe stani-pani, ova uprava je umela da nađe načine i ispoštuje želje trenera, što je Duljaj maksimalno iskoristio za dva odlična prelazna roka, te mogućnost da napravi krug od evropskog debakla do ravnopravne borbe za titulu bez pomoći najvatrenijih pristalica na svom stadionu. Neki će s pravom reći da nije pohvalno što je Partizan sve više zavisan od sportskog direktora i skauting službe Šahtjora. Drugi, opet s pravom, iz drugog ugla, da su najvredniji resursi crno-belih ljudski, uključujući i njihove kontakte stečene kroz bogate karijere, svi zajedno će se zapitati zašto je Igor Duljaj usamljeni konjanik u pokušaju da donese malo pravde u gradić na periferiji divljeg zapada pored toliko ljudi koje je Humska iznedrila i/ili usmerila?

To pitanje dobija na snazi sada kada je Ksander Severina zbog duga napustio klub, videćemo da li privremeno. Duljaj pored toga što je trener, sportski direktor, skaut, psiholog, pedagog, mentor, portparol, kako i sam reče taksista, mora da bude i medijator. Svakako da njemu lično to teško ne pada, ali moralo bi drugima da probudi unutrašnji kompas kada jedan čovek ličnim zalaganjem postane mera humanosti i glas savesti celom klubu. U fudbalu imamo kovanicu igrač-trener, izgleda da je nova čovek-klub!